Nakon 35 godina braka, mislila sam da nas ništa ne može razdvojiti. Ali sada, sa 62 i 68 godina, moj suprug i ja se nalazimo na sudu, pokušavajući da okončamo našu vezu. Uvek sam verovala da smo nerazdvojni… Prošlog Božića, naša deca su nas ostavila sa svojim psom dok su otišli da proslave sa prijateljima. Nisam ni slutila da će to biti poslednji praznik koji ćemo provesti zajedno kao par.
Nikada se nisam osećao staro. Zapravo, nikada se nisam stvarno osećao kao odrasla osoba, iako sam nedavno napunio 60 godina. Pa šta? Još uvek imam većinu svojih interesovanja iz studentskih dana i stare prijatelje. Naša grupa se nije raspala pod teretom porodičnih obaveza kao što su to mnoge druge. Nikada nisam bio oženjen, mada, da budem iskren, žene su me uvek primećivale.
Sa 65 godina, moj suprug i ja smo došli do bolnog saznanja da nas naša deca više ne trebaju. Sva trojica su uzela ono što su želela od nas i jednostavno ostavila roditelje iza sebe. Naša ćerka čak ni ne podiže slušalicu kada zovem. Da li će iko biti tu za nas u starosti? Udala sam se sa 22 godine.
Želim da počnem od početka. Sama sam odgajala svoju ćerku. Pre mnogo godina, moj muž nas je napustio sa problemima i dugovima. Bilo je potrebno neverovatno mnogo truda da sve to iznesem i odgajim svoju ćerku. Njen otac, naravno, plaćao je alimentaciju, ali taj novac nikada nije bio dovoljan da pokrije ni osnovne troškove. Moja ćerka sada ima 16 godina, a njen otac se iznenada ponovo pojavio. Pronašao nas je
Koje profesije imaju vaši očevi? Građevinac, lekar, učitelj? Moj biološki otac je ceo život bio vozač kamiona. Putovao je, upoznavao ljude i posmatrao svet. Barem sam to zamišljao kao dete. Na kraju krajeva, nismo živeli zajedno: otac nas je napustio kada sam imao šest godina. Mama je uvek govorila da je jurio neki san. Nisu bili suđeni jedno drugom. Ubrzo, u našim životima
Svaki razgovor sa našim ocem vrti se oko mog brata, koji, sa skoro pedeset godina, nema ni ženu ni decu. Ponaša se kao da nema nikakve veze s tim. Ali kada ga podsetim na njegovu ulogu, brzo menja temu. Imam starijeg brata, Marko. On je dvanaest godina stariji od mene.
Trudim se da održim dobar odnos sa svojom svekrvom, ali čini se da ona misli samo na sebe. Nedavno sam napunila trideset četiri godine, a naš brak je prošao kroz mnogo toga.
„Zamolila sam je da pričuva mog najstarijeg dok vodim ćerku kod lekara, ali je odbila. Znate, ima zakazan termin kod frizera i neće ga otkazati.“
Iskreno, nikada nisam razumela kada ljudi kažu da nijedno dete nije strano. Pa, jesu. Na primer, sin mog muža (iz prvog braka) mi je potpuno stran. Nažalost, nemam svoju decu i nikada ih neću imati. Ali imam sestrića koji mi je kao sopstveni sin. Moj brat je rano preminuo, pa sam ga sama odgajila.
„Već tri godine živimo pod istim krovom sa gospođom Kowalskom. Osim moje svekrve, tu su moj muž, naš trogodišnji sin i ja. Ne možemo sebi priuštiti da se odselimo. Moj muž ne zarađuje dovoljno da pokrije sve naše troškove. Čak i da nađem posao, moja plata kao nastavnice na pola radnog vremena ne bi mnogo promenila situaciju. Tako da živimo zajedno i trudimo se da izvučemo najbolje iz toga, ali…“
Mislila sam da imam sreće što imam muža koji ne odgovara stereotipu. Čak i kada je bolestan, ne izbegava svoje obaveze. Ali kada se ovaj put razboleo, sve se promenilo.
Moje ćerke žive u istom gradu kao i ja, ali moj sin se preselio u Varšavu zbog posla i odlučio da ostane tamo. Volim svu svoju decu, ali ova situacija sa mojom snahom me je ostavila zbunjenom.
