Gospođa Milena je u penziji već godinama. Gleda kroz prozor, pitajući se šta njene odrasle ćerke i sin sada rade. Hoće li doći da joj čestitaju rođendan? Možda će je bar pozvati? Ne čini se da žele da provode svoje slobodno vreme sa starijom majkom. „Sećam se kada me je muž ostavio sa troje dece. Nije želeo…“
U mnogim porodicama u Srbiji sa više dece, često se dešava da jedno dete postane miljenik jednog ili oba roditelja, dok se drugo oseća zapostavljeno i bez podrške. To je bio slučaj u našoj porodici. Svi su obožavali Marka, a ja sam bila autsajder. Moja majka je jednom rekla
Uprkos jasnim preferencijama moje ćerke, njene bake insistiraju na tradicionalnim igračkama. Razočaravajuće je videti odrasle kako ignorišu jednostavan zahtev deteta.
Naši životi su krenuli na bolje kada smo se suprug i ja penzionisali. Naša deca su odrasla i započela svoje porodice, a mi smo, kao penzioneri, preselili se u našu kuću iz snova daleko od gradske gužve. Čeznuli smo za mirom i harmonijom tokom celog života, ali u mladosti to je bio luksuz koji nismo mogli da priuštimo. Štedeli smo marljivo.
Pišem ovo u stanju potpune frustracije nakon još jedne svađe sa svojom ćerkom. Ne mogu više da izdržim i moram da podelim svoju priču. Moj muž razume, ali mnogi naši prijatelji kažu: šta si očekivala, tvoja ćerka je sada udata, ima svoju porodicu. Njen muž je taj koji diktira njene postupke – naš omraženi zet! Kao da ju je isprao mozak! Naša ćerka
Moj sin se oženio lukavom ženom koja ga je potpuno obuzela. Sada ga okreće protiv mene, tvrdeći da ne želim njegovu sreću i da mislim samo na sebe. Problem je što odbijam da zamenim kuće sa njima. Imam samo jedno dete, a moj muž je preminuo pre nekoliko godina. Odgajali smo ga u ljubavi i pružili mu sve što smo mogli.
On je tri godine mlađi od mene, pa su naši roditelji uvek delovali kao da ga favorizuju. Posebno tata. Škola je bila malo lakša: barem sam tamo mogla da pobegnem od stalnih poređenja.
Milica je učinila sve da razdvoji njihov brak. Čim je moja snaha rodila, preselila se kod svoje majke, tvrdeći da joj je potrebna pomoć. Moj sin je ostao bez ičega.
Postoji izreka, „Daleko od očiju, daleko od srca.“ Često se podsećam na to nakon razgovora sa svojom majkom. Čini se kao da je zaboravila da ima ćerku, a ne samo sina. Barem se tako ponaša. Nakon što sam završila srednju školu, odselila sam se iz našeg malog mesta. Nisam videla budućnost za sebe tamo, pa sam spakovala kofere i otišla.
Gospođa Kowalska je bila u kasnim sedamdesetim. Njena ćerka i sin su razgovarali o prodaji kuće u kojoj je živela. Odlučili su da je dovedu u grad. Ali gospođa Kowalska nije bila srećna zbog toga. Na kraju krajeva, njeni roditelji su tu živeli ceo život. Nije želela da napusti svoj rodni grad. Ali njena deca nisu odustajala, stalno su pokretali tu temu. Gospođa Kowalska se osećala stisnuto i bespomoćno.
Mislila sam da imam sreće što imam muža koji ne odgovara stereotipu. Čak i kada je bolestan, ne izbegava svoje obaveze. Ali kada se ovaj put razboleo, sve se promenilo.
Moje ćerke žive u istom gradu kao i ja, ali moj sin se preselio u Varšavu zbog posla i odlučio da ostane tamo. Volim svu svoju decu, ali ova situacija sa mojom snahom me je ostavila zbunjenom.
