Emilija je bila živahna duša, puna života i smeha, sve dok tragična nesreća nije promenila sve. Udario ju je automobil dok je vozila bicikl na posao, ostavljajući je u komi. Njen muž, Mihailo, posećivao ju je svakog dana, držeći se nade da će se probuditi. Kada je saznao da će postati otac, suočio se sa teškom odlukom da njihovog sina nazove po ženi koju je voleo i izgubio.
Tog dana sam stajao na autobuskoj stanici, čekajući autobus. Bilo je iznenađujuće malo ljudi oko mene. Samo ja i neki momak koji je pričao na telefon. Nemajući šta drugo da radim, slušao sam šta je govorio… “Da, draga, pokupiću ti slatkiše usput… Šta? Hoćeš picu? Ali to je na drugom kraju grada… U redu, ići ću, sve za tebe,” tepao je mladić. Okrenuo sam se.
Sa 32 godine, slavim svoj rođendan dva puta godišnje. Jednom na stvarni dan kada sam rođen, a drugi put na dan kada me je starija sestra spasila iz saobraćajne nesreće. Izvukla me je samo nekoliko minuta pre nego što je auto eksplodirao. Hitne službe nikada ne bi stigle na vreme. Međutim, ova priča ima mračniji obrt.
