Tog dana sam stajao na autobuskoj stanici, čekajući autobus. Bilo je iznenađujuće malo ljudi oko mene. Samo ja i neki momak koji je pričao na telefon. Nemajući šta drugo da radim, slušao sam šta je govorio… “Da, draga, pokupiću ti slatkiše usput… Šta? Hoćeš picu? Ali to je na drugom kraju grada… U redu, ići ću, sve za tebe,” tepao je mladić. Okrenuo sam se.
Nakon što sam prisustvovala trima sličnim venčanjima svojih prijatelja, svako sa najmanje 100 gostiju, više nisam bila zainteresovana za takve velike događaje. Kao i same mlade, želela sam nešto drugačije.
Trudim se da održim dobar odnos sa svojom svekrvom, ali čini se da ona misli samo na sebe. Nedavno sam napunila trideset četiri godine, a naš brak je prošao kroz mnogo toga.
“Zamolila sam je da pričuva mog najstarijeg dok vodim ćerku kod lekara, ali je odbila. Znate, ima zakazan termin kod frizera i neće ga otkazati.”
Pre dve godine, par je kupio kuću na kredit i sada je polako renovira. Odlučili su da ne štede na materijalima i platama profesionalaca. Kratko pre toga, baka Ane je preminula.
Sada imaju četvorogodišnjeg sina i žive u kući koju je njen suprug nasledio. Kuća je dobro održavana, njen suprug zarađuje dobru platu i vozi lep automobil. Takođe poseduje mali komad zemlje, koji deli sa svojom braćom i sestrama.
Gospođa Kowalska je bila u kasnim sedamdesetim. Njena ćerka i sin su razgovarali o prodaji kuće u kojoj je živela. Odlučili su da je dovedu u grad. Ali gospođa Kowalska nije bila srećna zbog toga. Na kraju krajeva, njeni roditelji su tu živeli ceo život. Nije želela da napusti svoj rodni grad. Ali njena deca nisu odustajala, stalno su pokretali tu temu. Gospođa Kowalska se osećala stisnuto i bespomoćno.
“Tomek, nemam vremena za ovo. Moram da se spremim za venčanje. Želiš da sve bude savršeno za tvog tatu, zar ne?” Sara je odgovorila, ne podižući pogled sa svog telefona.
Upoznala sam gospođu Kowalski preko moje majke. Radile su zajedno. Iako su izgubile kontakt tokom godina, uživala sam u povremenim susretima sa gospođom Kowalski. Činilo se da imamo slične ličnosti. Život gospođe Kowalski nije bio lak. Sa trideset pet godina rodila je svog drugog sina, a samo godinu dana kasnije, njen voljeni muž je iznenada preminuo. Ostala je u malom dvosobnom stanu sa
Moj brat sanja o raskošnom venčanju sa ogromnom listom gostiju, dizajnerskim odelom, vatrometom, limuzinom i svim mogućim dodacima. Problem je što ni on ni njegova verenica ne mogu to da priušte. Ipak, odlučili su se za ovu ekstravagantnu proslavu. Sada me moli da mu pozajmim novac, obećavajući da će mi vratiti u ratama. Ovo me stavlja u tešku situaciju.
Iskreno, nikada nisam razumela kada ljudi kažu da nijedno dete nije strano. Pa, jesu. Na primer, sin mog muža (iz prvog braka) mi je potpuno stran. Nažalost, nemam svoju decu i nikada ih neću imati. Ali imam sestrića koji mi je kao sopstveni sin. Moj brat je rano preminuo, pa sam ga sama odgajila.
“Već tri godine živimo pod istim krovom sa gospođom Kowalskom. Osim moje svekrve, tu su moj muž, naš trogodišnji sin i ja. Ne možemo sebi priuštiti da se odselimo. Moj muž ne zarađuje dovoljno da pokrije sve naše troškove. Čak i da nađem posao, moja plata kao nastavnice na pola radnog vremena ne bi mnogo promenila situaciju. Tako da živimo zajedno i trudimo se da izvučemo najbolje iz toga, ali…”
