„Ewa Odlučila da će Njena Najstariji Unuk Naslediti Kuću“: Ali Mlađi Unuk Se Oseća Zapostavljeno. Ćerka Ljutita na Majku
Ewa je sedela u svojoj udobnoj dnevnoj sobi, pijuckajući šolju čaja od kamilice, dok su joj misli bile teške. Oduvek je bila bliska sa svojim najstarijim unukom, Michałom. Bio je bistar mladić, trenutno studira inženjerstvo na prestižnom univerzitetu van države. Ewa je donela odluku za koju je mislila da je najbolja za porodicu: ostaviće svoju kuću Michału kada diplomira. Verovala je da će mu to dati čvrst početak u životu, mesto koje će moći nazvati svojim kada započne karijeru.
Ewa je razgovarala o svojoj odluci sa ćerkom, Annom, i zetom, Piotrom, tokom večere jedne večeri. Očekivala je neki otpor, ali nije bila spremna za oluju koja je usledila.
„Mama, kako si mogla?“ Annin glas bio je mešavina šoka i besa. „A šta je sa Jakubom? I on je tvoj unuk!“
Ewa je pokušala da objasni svoje razloge. „Anna, Michał je stariji i trebaće mu mesto za život kada počne da radi. Jakub je još u srednjoj školi; ima vremena.“
Ali Anna nije bila uverena. „Favorizuješ, mama. Ovo nije fer prema Jakubu.“
Piotr je ostao tih, njegovo lice bilo je maska nelagodnosti. Retko se mešao u porodične sporove, radije ostajući po strani.
Razgovor se završio na lošu notu, sa Annom koja je izjurila iz kuće, ostavljajući Ewu da se oseća još više podeljeno nego ikad.
Dani su se pretvorili u nedelje, a tenzija između Ewe i Anne samo je rasla. Anna je prestala da dolazi u posetu tako često, a kada bi došla, atmosfera bi bila gusta od neizgovorenih reči. Ewa je nedostajao lak razgovor koji su nekada imali, smeh koji je nekada ispunjavao njen dom.
Michał, nesvestan porodične drame koja se odvijala kod kuće, redovno je zvao Ewu. Bio je uzbuđen zbog svojih studija i često delio svoje planove za budućnost. Ewa je nalazila utehu u tim razgovorima, ali su je takođe podsećali na razdor koji raste između nje i Anne.
Jednog popodneva, Ewa je odlučila da poseti Anninu kuću kako bi pokušala da popravi stvari. Pokucala je na vrata, srce joj je ubrzano kucalo u grudima. Anna je otvorila vrata, njen izraz bio je hladan.
„Mama, šta radiš ovde?“ upitala je.
„Došla sam da razgovaramo,“ Ewa je tiho odgovorila. „Možemo li sesti?“
Anna je oklevala ali na kraju napravila korak unazad kako bi pustila majku unutra. Sedele su u dnevnoj sobi, tišina između njih bila je teška.
„Anna, nikada nisam želela da povredim tebe ili Jakuba,“ Ewa je počela. „Samo sam htela da pomognem Michału da dobro započne život.“
Annine oči ispunile su se suzama. „Mama, nije samo stvar u kući. Radi se o osećaju da Jakub tebi nije toliko važan.“
Ewa je pružila ruku da uhvati Anninu ruku, ali Anna ju je povukla. „Volim oba svoja unuka jednako,“ rekla je Ewa drhtavim glasom. „Samo sam mislila da je ovo najbolji način da pomognem Michału.“
Anna je odmahnula glavom. „Ne razumeš, mama. Stvorila si razdor između mojih sinova. Jakub se oseća zapostavljeno i povređeno.“
Ewa je osetila ubod krivice. Bila je toliko fokusirana na pomoć Michału da nije razmislila kako će njena odluka uticati na Jakuba.
„Ne znam kako da ovo popravim,“ priznala je Ewa.
Anna se ustala, brišući suze. „Možda ne možeš,“ rekla je tiho. „Možda su neke stvari previše slomljene da bi se popravile.“
Ewa je napustila Anninu kuću osećajući se izgubljenije nego ikad. Nadala se pomirenju ali pronašla samo još više bola.
Kako su meseci prolazili, udaljenost između Ewe i Anne ostala je ista. Michał je diplomirao i uselio se u kuću kako je planirano, ali radost njegovog postignuća bila je zasenjena porodičnim razdorom.
Ewa često sedela sama u svojoj dnevnoj sobi, gledajući stare porodične fotografije i pitajući se da li je donela pravu odluku. Kuća se osećala praznijom nego ikad, ispunjena uspomenama na srećnija vremena koja sada deluju tako daleko.