„Mama je rekla da se moj biološki otac vratio: Ali verujem da je moj očuh moj pravi tata“

Kada sam bio dete, zamišljao sam svog oca kao heroja na otvorenom putu. Bio je vozač kamiona, prevozio robu širom zemlje, viđao mesta o kojima sam mogao samo da sanjam. Mama mi je pričala priče o njegovim avanturama, kako je uvek jurio horizont, nikada se ne zadržavajući predugo na jednom mestu. Rekla je da nas je napustio kada sam imao šest godina jer je imao san koji je želeo da prati i da jednostavno nisu bili suđeni jedno drugom.

Odrastanje bez njega bilo je teško. Sećam se prvog puta kada sam shvatio da druga deca imaju tate koji dolaze na njihove fudbalske utakmice i školske predstave. Mama se trudila da popuni prazninu, ali uvek je nešto nedostajalo. Onda, kada sam imao deset godina, upoznala je Tomu.

Toma je bio sve što moj biološki otac nije bio. Bio je stabilan, pouzdan i uvek tu kada nam je bio potreban. Radio je kao mehaničar u lokalnoj garaži i provodio vikende popravljajući stare automobile u našem dvorištu. Naučio me je kako da promenim gumu i proverim ulje, stvari koje je moj pravi tata trebalo da me nauči.

Kako su godine prolazile, Toma je postao više od maminog dečka. Postao je moj tata u svakom smislu te reči. Bio je tu za moju maturu, moje prvo slomljeno srce i svaki važan trenutak između. Nikada nije pokušao da zameni mog biološkog oca, ali je ispunio tu ulogu na načine koje nisam mogao ni da zamislim.

Onda mi je, iznenada, mama rekla da moj biološki otac želi da se vrati u naše živote. Rekla je da je shvatio svoju grešku i želi da se iskupi. Nisam znao kako da se osećam. Deo mene bio je radoznao u vezi s čovekom koji nas je napustio pre svih tih godina, ali drugi deo mene osećao se ljutito i izdato.

Kada sam ga konačno upoznao, bilo je potpuno drugačije nego što sam zamišljao. Izgledao je starije nego što sam očekivao, iscrpljen godinama provedenim na putu. Pokušao je da objasni zašto nas je napustio, kako je mislio da radi pravu stvar prateći svoj san. Ali njegove reči su zvučale prazno. Kako je mogao misliti da je napuštanje porodice prava stvar?

Pokušali smo da izgradimo odnos, ali od početka je bio napet. Propustio je toliko važnih trenutaka u mom životu da se činilo nemogućim nadoknaditi ih. Svaki put kada smo razgovarali, činilo se kao da smo stranci koji pokušavaju da uspostave vezu koja jednostavno nije postojala.

U međuvremenu, Toma je nastavio da bude oslonac u mom životu. Nikada se nije žalio na moje pokušaje da se ponovo povežem s biološkim ocem. Podržavao me kroz sve to, čak i kada je bilo jasno da stvari ne idu kako treba.

Na kraju, moj biološki otac se ponovo udaljio. Obećanja koja je dao bila su prazna, a veza koju smo pokušali da formiramo nikada se nije učvrstila. Bolelo je, ali mi je takođe pomoglo da shvatim nešto važno: biti otac nije stvar biologije; to je stvar prisutnosti.

Toma možda nije moj biološki otac, ali on je taj koji me odgajao, koji je bio uz mene kroz sve uspone i padove. On je taj koji me naučio šta znači biti muškarac. I zbog toga će uvek biti moj pravi tata.