„Nakon porođaja, svekrva me obasula pažnjom dok me moja majka nije ni pozvala“
Nakon što sam završila srednju školu u malom mestu u Srbiji, znala sam da moram da odem. Prilike su bile ograničene, a ja sam imala snove koji su nadilazili granice naše ruralne zajednice. Tako sam spakovala kofere i preselila se u Beograd, gde sam upoznala svog supruga Marka. Venčali smo se i ubrzo nakon toga, ostala sam trudna sa našim prvim detetom.
Tokom cele trudnoće, moja svekrva, Milena, bila je stalni izvor podrške. Zvala me svakog dana da proveri kako sam, slala mi pakete sa zdravim grickalicama i čak dolazila da pomogne oko uređenja dečje sobe. Njena ljubaznost bila je preplavljujuća i često bih se rasplakala od zahvalnosti.
U oštrom kontrastu, moja majka je bila udaljena. Retko je zvala i kada bi to učinila, naši razgovori su bili kratki i površni. Činilo se kao da je zaboravila da ima ćerku. Moj brat, koji je još uvek živeo u našem rodnom mestu, bio je njen jedini fokus. Kad god bih pokušala da razgovaram s njom o svojoj trudnoći ili podelim svoje uzbuđenje, brzo bi promenila temu ili dala polovičan odgovor.
Kada je došlo vreme da se porodim, Milena je bila uz mene sve vreme. Držala me za ruku tokom kontrakcija, ohrabrivala me kada sam želela da odustanem i plakala od sreće kada se moj sin konačno rodio. Moja majka nije ni pozvala da proveri kako sam.
U nedeljama nakon porođaja, Milena je nastavila da bude stub podrške. Kuvana jela za nas, pomagala oko bebe i pazila da se brinem o sebi. Njena ljubav i briga bili su toliko preplavljujući da su me često dovodili do suza.
Jedne večeri, dok sam dojila sina i razmišljala o proteklim nedeljama, odlučila sam da pozovem svoju majku. Želela sam da joj dam još jednu šansu da bude deo ovog važnog perioda u mom životu. Kada je odgovorila na telefon, njen glas bio je hladan i udaljen.
„Zdravo mama,“ rekla sam pokušavajući da zadržim stabilan glas. „Samo sam htela da ti javim da je beba stigla. Zdrav je i prelep.“
„To je lepo,“ odgovorila je ravnodušno. „Kako je tvoj brat?“
Osetila sam knedlu u grlu. „Dobro je, mama. Ali nadala sam se da bi mogla da nas posetiš. Zaista bih volela da upoznaš svog unuka.“
Duga pauza na drugom kraju linije. „Zauzeta sam sada,“ konačno je rekla. „Možda neki drugi put.“
Spustila sam slušalicu osećajući se usamljenije nego ikad. Uprkos ljubavi i podršci od Milene, odsustvo brige moje majke ostavilo je prazninu koju nije bilo moguće popuniti.
Kako su meseci prolazili, moj odnos sa majkom ostao je napet. Nikada nije pokazala trud da nas poseti ili čak pozove da proveri kako smo. Kao da me potpuno izbrisala iz svog života.
Često sam se pitala šta sam pogrešno uradila. Zašto je moja majka tako ravnodušna prema meni? Bol zbog njenog odsustva bio je stalna bol u mom srcu.
Uprkos nedostatku podrške od strane moje majke, trudila sam se da se fokusiram na pozitivne aspekte svog života. Imala sam voljenog supruga, prelepog sina i neverovatnu svekrvu koja me tretirala kao svoju ćerku.
Ali koliko god se trudila da nastavim dalje, bol je ostajao. Veza između majke i ćerke treba da bude neraskidiva, ali moja je delovala kao da je nepovratno slomljena.