„Sa 65 godina, Shvatili Smo da Nas Naša Deca Više Ne Trebaju: Zašto se Ovo Događa? Da li Treba da Prihvatim i Konačno Živim Svoj Život?“

Sa 65 godina, moj suprug Marko i ja našli smo se kako sedimo u našem tihom dnevnom boravku, okruženi uspomenama na nekada užurbano domaćinstvo. Smeh naše troje dece, haos porodičnih večera i toplina zajedničkih trenutaka sve su izbledeli u tišinu. Tada smo shvatili surovu istinu: naša deca nas više ne trebaju.

Oduvek smo bili bliska porodica. Marko i ja smo se venčali mladi, sa 22 godine, i ubrzo nakon toga dočekali naše prvo dete, Anu. Dve godine kasnije došao je Ivan, a zatim je Marija upotpunila našu porodicu. Posvetili smo svoje živote njima, osiguravajući da imaju sve što im je potrebno za uspeh. Prisustvovali smo svakoj fudbalskoj utakmici, svakoj školskoj predstavi i slavili svaki uspeh s ponosom.

Kako su rasli, podsticali smo ih da slede svoje snove. Ana se preselila u Beograd da bi pratila karijeru u modi, Ivan je otišao u Novi Sad zbog posla u IT sektoru, a Marija se skrasila u Nišu nakon što se udala za ljubav iz studentskih dana. Bili smo ponosni na njihovu nezavisnost, ali nikada nismo zamišljali da će to dovesti do takve udaljenosti.

Prvih nekoliko godina bilo je ispunjeno redovnim posetama i telefonskim pozivima. Ali postepeno su ti pozivi postajali ređi, a posete su se svele samo na praznike. Pokušavali smo da ostanemo povezani putem društvenih mreža, ali to nije bilo isto. Shvatili smo koliko je situacija ozbiljna kada Ana nije odgovorila na naš poziv za njen rođendan. Bila je to mala stvar, ali činilo se kao da se otvorio ponor između nas.

Sećam se kako sam jedne večeri sedela na terasi s Markom, gledajući zalazak sunca. „Misliš li da uopšte misle na nas?“ pitala sam ga. On je duboko uzdahnuo, „Nadam se da da, ali osećam kao da smo sada samo usputna misao.“

Pokušavali smo češće da se javljamo, ali naši napori su nailazili na ljubazne izgovore ili neodgovorene pozive. Ivan je uvek bio „previše zauzet“ poslom, Ana je bila „zauzeta“ projektima, a Marija je imala svoju porodicu o kojoj je brinula. Osećali smo se kao stranci u njihovim životima.

Usamljenost je bila gušeća. Toliko godina smo bili fokusirani na našu decu da smo zaboravili kako da živimo za sebe. Naši prijatelji su predlagali hobije ili putovanja, ali to je delovalo kao prazna zamena za porodičnu povezanost koju smo želeli.

Jednog dana odlučila sam da nenajavljeno posetim Mariju. Mislila sam da će ih možda naš dolazak podsetiti na vezu koju smo nekada imali. Ali kada sam stigla, delovala je više iznervirano nego zadovoljno. „Mama, trebala si da pozoveš,“ rekla je s usiljenim osmehom. Njene reči su bolele više nego što sam želela da priznam.

Na putu kući shvatila sam da možda treba da prihvatimo ovu novu stvarnost. Naša deca sada imaju svoje živote, živote koji više ne uključuju nas kao centar. Bilo je to gorko saznanje.

Marko i ja pokušavamo da pronađemo nove načine da popunimo prazninu. Počeli smo zajedno da se bavimo baštovanstvom i pridružili se lokalnom klubu knjige. Nije isto kao imati decu blizu, ali je nešto.

Dok sedim ovde i pišem ovo, pitam se da li je ovo samo faza ili je ova udaljenost trajna. Da li će ikada shvatiti koliko nam nedostaju? Ili je ovo jednostavno način na koji život ide?

Za sada, sve što možemo je da se nadamo da će jednog dana setiti ljubavi i žrtava koje smo učinili za njih. Do tada ćemo pokušati pronaći utehu u međusobnom društvu i naučiti kako da živimo za sebe.