„Naš Sin je Iznajmio Našu Kuću Bez Pitanja: Preselili Smo se u Kolibu i Sada se Borimo“

Venčali smo se kada smo oboje imali dvadeset tri godine. U to vreme, već sam bila trudna. Upravo smo završili studije iz oblasti obrazovanja. Naše porodice nisu bile imućne, pa smo morali naporno da radimo kako bismo sastavili kraj s krajem. Preskočila sam porodiljsko odsustvo i odlučila se za hranjenje formulom. Bilo da je zbog stresa ili nečeg drugog, stvari su počele da idu nizbrdo od tada.

Naš sin, Marko, rođen je zdrav i snažan. Bili smo presrećni, ali i preopterećeni. Balansiranje između posla i roditeljstva bilo je stalna borba. Živeli smo u skromnoj kući sa dve spavaće sobe u mirnom naselju u Beogradu. Nije bilo mnogo, ali bilo je naše.

Kako je Marko rastao, pokazivao je obećavajuće rezultate u školi i sportu. Bili smo ponosni roditelji, uvek ga bodrili sa strane. Ali kada je ušao u tinejdžerske godine, stvari su počele da se menjaju. Postao je distanciraniji, buntovniji. Mislili smo da je to tipična tinejdžerska kriza i nadali se da će proći.

Kada je Marko napunio osamnaest godina, odlučio je da studira van grada. Podržali smo njegovu odluku, iako je to značilo uzimanje kredita i dodatno stezanje kaiša. Želeli smo da ima prilike koje mi nismo imali.

Nakon što je Marko otišao na fakultet, kuća je delovala prazno. Moj muž, Tomislav, i ja odlučili smo da se preselimo u malu kolibu u šumi koju smo nasledili od mojih baka i deka. Bilo je to mirno mesto, savršeno za naše penzionerske godine. Ostavili smo kuću Marku, misleći da bi mu mogla zatrebati tokom raspusta ili nakon diplomiranja.

Prošla je godina dana i retko smo čuli vesti od Marka. Bio je zauzet studijama i novim prijateljima. Nedostajao nam je, ali smo razumeli da gradi svoj život. Jednog dana, iznenada, primili smo poziv od komšije iz Beograda.

„Da li znate da se vaša kuća iznajmljuje?“ pitala je.

Bili smo zapanjeni. Nismo dali Marku dozvolu da iznajmi kuću. Odmah smo ga pozvali.

„Marko, šta se dešava? Zašto se naša kuća iznajmljuje?“ Tomislav je zahtevao objašnjenje.

Marko je zvučao ravnodušno. „Trebao mi je dodatni novac za školu, pa sam našao stanare.“

„Bez da nas pitaš?“ Bila sam neverovatno iznenađena.

„Nisam mislio da će biti veliki problem,“ odgovorio je.

Bili smo besni, ali i povređeni. Kako je naš sin mogao to da uradi bez konsultacije s nama? Verovali smo mu naš dom, a on je iskoristio to poverenje.

Odlučili smo da se vratimo u Beograd kako bismo se suočili sa stanarima i rešili situaciju. Kada smo stigli, zatekli smo mladi par koji živi tamo sa svojom bebom. Potpisali su jednogodišnji ugovor sa Markom i nisu imali pojma o našoj situaciji.

Osećajući se poraženo, vratili smo se u kolibu. Prihod od iznajmljivanja išao je direktno na Markov račun i nismo mogli legalno iseliti stanare bez kršenja ugovora. Bili smo zaglavljeni.

Naša mirna penzija pretvorila se u finansijsku borbu. Koliba je zahtevala popravke koje nismo mogli priuštiti, a naša ušteđevina se smanjivala. Pokušali smo ponovo razgovarati s Markom, ali nije odgovarao.

Meseci su prolazili, a naš odnos s Markom dodatno se pogoršao. Osećali smo se izdano i napušteno od strane sopstvenog sina. Stres je uticao na naše zdravlje i brak. Tomislav i ja smo se češće svađali, kriveći jedno drugo što smo previše verovali Marku.

Na kraju, nismo imali izbora nego da prihvatimo svoju situaciju. Naš san o mirnoj penziji bio je uništen, zamenjen finansijskim pritiskom i emocionalnim previranjima. Voleli smo našeg sina, ali njegovi postupci ostavili su duboku ranu koja možda nikada neće zarasti.