„Neočekivani Zahtev Mog Zeta: Šta Bi Uspešan Preduzetnik Mogao Želeti od Mene?“

Imam 32 godine i svake godine slavim svoj rođendan dva puta. Prvi put na stvarni dan kada sam rođen, a drugi put na godišnjicu dana kada mi je starija sestra spasila život. Bila je kišna noć kada je naš auto sleteo s puta i udario u drvo. Bio sam zarobljen unutra, bez svesti, dok me je sestra izvukla samo nekoliko minuta pre nego što je auto eksplodirao. Hitne službe su stigle prekasno; da nije bilo nje, danas ne bih bio ovde.

Moja sestra, Emilia, oduvek je bila moj heroj. Pet godina je starija od mene i uvek me je čuvala. Udata je za Tomaša, uspešnog preduzetnika koji vodi lanac tehnoloških kompanija. Tomaš je tip osobe koja uvek deluje kao da ima sve pod kontrolom. Samouveren je, harizmatičan i uvek zauzet svojim poslovnim poduhvatima.

Stoga, kada me je Tomaš jednog večera iznenada pozvao da se nađemo, bio sam zbunjen. Nikada nismo bili posebno bliski i nikada nije pokazivao mnogo interesovanja za moj život. Nisam mogao da se ne zapitam šta mu treba od mene.

Dogovorili smo se da se nađemo u lokalnom kafiću sledećeg dana. Kada sam ušao, video sam Tomaša kako sedi za stolom u uglu, izgledajući neuobičajeno napeto. Pozdravio me je s napetim osmehom i pokazao mi da sednem.

„Hvala što si došao, Michale,” rekao je napetim glasom.

„Nema problema,” odgovorio sam pokušavajući da zvučim opušteno. „Šta se dešava?”

Tomaš je duboko udahnuo i nervozno pogledao oko sebe pre nego što je progovorio. „Treba mi tvoja pomoć oko nečega… ličnog.”

Bio sam zatečen. Tomaš nikada ranije nije tražio moju pomoć ni za šta. „Naravno, šta ti treba?”

Oklijevao je trenutak pre nego što je nastavio. „Napravio sam neke loše odluke u poslednje vreme. Mislim finansijski. Uložio sam u neke rizične poduhvate koji nisu uspeli i sada sam u nevolji.”

Bio sam šokiran. Tomaš je uvek delovao tako uspešno i pod kontrolom. „Koliko je loše?” upitao sam.

„Loše,” priznao je. „Na ivici sam da izgubim sve. Posao, kuću… sve.”

Nisam znao šta da kažem. „Kako mogu da pomognem?”

Tomaš me je pogledao očajnim očima. „Treba mi pozajmica, Michale. Značajna. Znam da je mnogo tražiti, ali ti si jedina osoba kojoj mogu da se obratim.”

Bio sam zapanjen. Nisam imao toliko novca da mu pozajmim, a čak i da jesam, to bi bio ogroman rizik. „Tomaše, nemam toliko novca,” rekao sam iskreno.

Uzdisao je i provukao ruku kroz kosu. „Razumem. Samo… nisam znao kome drugom da se obratim.”

Sedeli smo u tišini nekoliko trenutaka pre nego što je Tomaš ponovo progovorio. „Ima još nešto,” rekao je tiho.

„Šta je to?” upitao sam.

„Treba mi da ovo ostane između nas,” rekao je hitno. „Emilia ne zna ništa o ovome i ne želim da sazna.”

Klimnuo sam polako glavom. „U redu, neću ništa reći.”

Tomaš mi se zahvalio i napustio kafić izgledajući poraženije nego ikad.

Tokom narednih nekoliko nedelja nisam mogao prestati da razmišljam o našem razgovoru. Osećao sam krivicu što nisam mogao da mu pomognem, ali istovremeno sam bio ljut što se doveo u takvu situaciju.

Jedne večeri Emilia me pozvala u suzama. „Michale, to je Tomaš,” jecala je. „Otišao je.”

„Šta misliš?” upitao sam dok mi se srce stezalo.

„Ostavio je poruku,” rekla je kroz suze. „Nije više mogao da podnese pritisak.”

Osetio sam talas krivice kako me preplavljuje. Da sam samo mogao da mu pomognem…

Tomaševa smrt ostavila je prazninu u našim životima koja nikada neće biti popunjena. Emilia je bila slomljena, a ja nisam mogao da se oslobodim osećaja da sam ga izneverio.

Svake godine na svoj drugi rođendan podsećam se kako mi je sestra spasila život pre svih tih godina. Ali sada, to je takođe podsetnik kako nisam mogao spasiti njenog muža kada mu je bilo najpotrebnije.