„Dok sam se brinula o tati, moj brat je gradio svoj život“: Sada vidim da nije vredelo

Odrastajući u malom mestu u Srbiji, moj mlađi brat, Marko, i ja imali smo tipičan odnos među braćom i sestrama. On je bio tri godine mlađi od mene, a naši roditelji su uvek delovali kao da ga favorizuju. Posebno tata. Marko je bio zlatno dete, onaj koji nikada nije mogao da pogreši. U međuvremenu, ja sam bila odgovorna, ona koja je morala da pokupi komadiće kada bi stvari krenule naopako.

Kada je naša mama iznenada preminula od srčanog udara, naš svet se okrenuo naglavačke. Tata je bio slomljen i trebalo mu je stalno zbrinjavanje. Kao starija sestra, osećala sam da je moja dužnost da preuzmem odgovornost. Odložila sam planove za fakultet i zaposlila se u lokalnoj prodavnici kako bih pomogla da sastavimo kraj s krajem. Marko je, s druge strane, nastavio sa svojim životom kao da se ništa nije promenilo. Otišao je na fakultet, pridružio se bratstvu i činilo se da živi svoj san.

Tatino zdravlje se pogoršavalo tokom godina. Razvio je Alchajmerovu bolest, a briga o njemu postala je posao sa punim radnim vremenom. Morala sam da ga kupam, hranim i pazim da uzima lekove. Moj društveni život se sveo na ništa. Prijatelji su prestali da zovu kada sam više puta odbijala pozive. Moj svet se smanjio na četiri zida naše kuće i police prodavnice.

Marko bi dolazio kući za praznike i povremene vikende, ali njegove posete su bile više smetnja nego pomoć. Dolazio bi sa pričama o studentskim žurkama i novim devojkama, nesvestan koliko me briga o tati iscrpljuje. Tata bi se razvedrio kada bi Marko ušao na vrata, oči mu ispunjene ponosom i radošću. Kao da moje žrtve nisu značile ništa u poređenju sa Markovim prisustvom.

Jednog Dana zahvalnosti, Marko je objavio da je dobio dobro plaćen posao u Beogradu. Tata je bio presrećan, hvaleći se svakome ko bi hteo da sluša o svom uspešnom sinu. Nasmejala sam se i čestitala mu, ali unutra sam osećala trn ogorčenosti. Evo mene, zaglavljene u poslu bez perspektive za budućnost, dok se Markov život odvijao kao bajka.

Kako su godine prolazile, moja ogorčenost je rasla. Posmatrala sam izdaleka kako Marko napreduje u karijeri, ženi se i osniva porodicu. Povremeno bi slao novac za tatine troškove, ali novac nije mogao nadoknaditi godine mog života koje su prolazile. Propustila sam toliko toga—prijateljstva, veze, poslovne prilike—sve zato što sam osećala obavezu da se brinem o tati.

Kada je tata konačno preminuo, ostala sam sa dubokim osećajem praznine. Ceo moj odrasli život bio je posvećen brizi o njemu, a sada je to poglavlje bilo završeno. Marko je doleteo na sahranu, održao dirljiv govor i zatim se vratio svom savršenom životu. Stajala sam pored tatinog groba, osećajući se usamljenije nego ikad.

U mesecima koji su usledili, pokušavala sam da ponovo sastavim svoj život. Upisala sam večernje časove na lokalnom fakultetu i počela da tražim bolji posao. Ali bilo je teško otresti se osećaja da sam bila prevarena za sopstveni život. Marko bi povremeno zvao, ali naši razgovori su bili napeti. Veza koju smo nekada imali kao deca bila je narušena godinama neravnoteže i neizgovorene ogorčenosti.

Gledajući unazad sada, shvatam da moje žrtve nikada nisu bile istinski cenjene. Odrekla sam se toliko toga za tatu, ali na kraju nije vredelo. Marko je mogao da živi svoj život dok sam ja svoj stavila na čekanje. I sada, dok pokušavam da obnovim ono što sam izgubila, ne mogu a da se ne zapitam šta bi bilo da su stvari bile drugačije.