„Naš Zetan je Promenio Našu Ćerku do Neprepoznatljivosti: Nije Čak ni Došla na Očev Jubilarni Rođendan“

Sedim ovde, ruke mi drhte od besa i tuge, pokušavam da shvatim poslednju svađu sa svojom ćerkom, Anom. Čini mi se da nam svakim danom sve više izmiče, a ne znam kako to da zaustavim. Moj muž, Milan, pokušava da me uteši, ali čak i on ponekad ostane bez reči. Naši prijatelji nam stalno govore da moramo prihvatiti da Ana sada ima svoju porodicu, ali kako to da prihvatim kada se osećam kao da smo je potpuno izgubili?

Ana je nekada bila tako bliska s nama. Bila je ona vrsta ćerke koja bi zvala svaki dan samo da se javi, koja bi dolazila na nedeljne ručkove bez izuzetka. Ali otkako se udala za Marka, sve se promenilo. Marko je kontrolor, manipulator i nekako je uspeo da okrene Anu protiv nas. Kao da joj je isprao mozak.

Prelomni trenutak dogodio se prošlog vikenda. Bio je to Milanov 60. rođendan, jubilej kojem smo se radovali da proslavimo s celom porodicom. Planirali smo veliku zabavu, pozvali sve naše prijatelje i rodbinu, pa čak i organizovali iznenađenje u vidu video montaže Milanovog života. Ali Ana se nije pojavila. Nije čak ni pozvala da kaže da neće doći.

Pokušavala sam da je zovem više puta tog dana, ali nije se javljala. Kada je konačno pozvala sledećeg dana, bila je defanzivna i hladna. Rekla je da je Marko isplanirao putovanje u poslednjem trenutku i da nije mogla da kaže ne. Bila sam besna. Kako je mogla da stavi spontano putovanje ispred očevog jubilarnog rođendana?

Svađa koja je usledila bila je jedna od najgorih koje smo ikada imali. Rekla sam joj da je sebična i da Marko kontroliše njen život. Optužila me je da ne poštujem njene izbore i rekla da moram prihvatiti da sada ima svoju porodicu. Razgovor se završio time što mi je spustila slušalicu.

Milan je pokušao da me smiri, govoreći da moramo dati Ani prostora i da će se ona vremenom vratiti. Ali ne mogu a da ne osećam kako je svakim danom sve više gubimo. Nije stvar samo u propuštenom rođendanu; radi se o svim sitnicama koje su se promenile otkako se udala za Marka. Nekada je bila tako nezavisna, puna života. Sada, kao da je druga osoba.

Naši prijatelji nam stalno govore da je ovo samo faza, da svi mladi parovi prolaze kroz period prilagođavanja. Ali meni to ne deluje kao faza. Deluje trajno. Ne mogu se otarasiti osećaja da Marko namerno pokušava da je izoluje od nas, kako bi imao potpunu kontrolu nad njom.

Ne znam šta više da radim. Deo mene želi direktno da se suoči s Markom, da mu kažem tačno šta mislim o njemu i kako uništava našu porodicu. Ali znam da bi to samo pogoršalo stvari. Ana bi to videla kao napad na svog muža i verovatno bi nas potpuno isključila iz svog života.

Tako sam ovde, izlivam svoje srce u ovom članku, nadajući se da neko tamo razume kroz šta prolazim. Ne želim da izgubim svoju ćerku, ali ne znam kako više da doprem do nje. Svaki put kada pokušam da razgovaram s njom o tome, završi se svađom.

Možda su naši prijatelji u pravu. Možda zaista moramo prihvatiti da Ana sada ima svoju porodicu i da moramo napraviti korak unazad. Ali kako prihvatiti nešto takvo kada osećaš kao da ti srce cepaju iz grudi? Kako pustiti svoje dete kada sve što želiš jeste da ga držiš još čvršće?

Volela bih da imam odgovore, ali sve što imam su pitanja i dubok osećaj gubitka. Za sada, sve što mogu jeste da se nadam da će jednog dana Ana videti šta joj Marko radi i vratiti se nama. Do tada, nastaviću da pišem, nastaviću da delim svoju priču i nastaviću da se nadam čudu.