„Komšinica Koja Je Uvek Kucala za Grickalice“
Milica se upravo preselila u svoj novi stan u mirnom kraju Beograda. Tek što je završila fakultet i započela svoj prvi posao kao medicinska sestra u lokalnoj bolnici, bila je uzbuđena zbog ovog novog poglavlja u svom životu. Stan je bio mali, ali udoban, i to je bilo sve što je mogla da priušti sa svojom skromnom platom. Roditelji su joj pomogli sa depozitom, a ona je bila odlučna da od tada sama stane na svoje noge.
Jednog sunčanog popodneva, dok je Milica raspakivala poslednje kutije, začulo se kucanje na vratima. Otvorila ih je i ugledala stariju ženu sa toplim osmehom.
„Zdravo, draga! Ja sam gospođa Jovanović, vaša komšinica iz stana preko puta,“ rekla je žena veselo. „Samo sam htela da vam poželim dobrodošlicu u zgradu.“
Milica se osmehnula, zahvalna na prijateljskoj gesti. „Hvala vam, gospođo Jovanović. Drago mi je da vas upoznam.“
Oči gospođe Jovanović su zasijale dok je pogledala po Miličinom stanu. „Vidim da se još uvek smestite. Ako vam nešto zatreba, slobodno se obratite.“
Tokom narednih nekoliko nedelja, gospođa Jovanović bi povremeno svraćala da popriča ili donese domaće kolače. Milica je cenila društvo i uživala u njihovim razgovorima. Međutim, nije prošlo dugo pre nego što su posete gospođe Jovanović poprimile drugačiji ton.
Jedne večeri, dok je Milica pripremala večeru nakon dugog smene u bolnici, začulo se poznato kucanje na vratima. Otvorila ih je i ugledala gospođu Jovanović sa očekivanjem na licu.
„Zdravo, Milice! Pitala sam se da li imaš neke grickalice? Malo sam gladna,“ rekla je gospođa Jovanović.
Zatečena, Milica je oklevala, ali onda klimnula glavom. „Naravno, imam čips i kolače. Da ih donesem.“
Lice gospođe Jovanović se ozarilo dok joj je Milica pružala kesu čipsa i nekoliko kolača. „Hvala ti, draga! Ti si prava dušica.“
Ovo je postalo redovna pojava. Svakih nekoliko dana, gospođa Jovanović bi kucala na Miličina vrata tražeći grickalice ili poslastice. U početku Milici nije smetalo da deli, ali kako je vreme prolazilo, to je počelo da postaje teret. Njen budžet za namirnice bio je ograničen i nije mogla sebi da priušti da stalno deli hranu.
Jedne večeri, nakon posebno iscrpljujućeg dana na poslu, Milica je čula sada već poznato kucanje. Uz uzdah otvorila je vrata i ponovo ugledala gospođu Jovanović.
„Zdravo, Milice! Imaš li još onih ukusnih kolača?“ pitala je gospođa Jovanović s nadom u očima.
Milica je duboko udahnula i pokušala nežno da objasni. „Gospođo Jovanović, stvarno mi je žao, ali ne mogu stalno da vam dajem grickalice. Moj budžet je prilično ograničen.“
Osmeh gospođe Jovanović izbledeo je, zamenjen izrazom razočaranja i povređenosti. „Oh, razumem. Nisam shvatila da je to toliki problem.“
Osećajući krivicu ali i frustraciju, Milica je klimnula glavom. „Žao mi je, ali moram biti pažljiva sa svojim troškovima.“
Gospođa Jovanović otišla je bez reči, a Milica je osetila žaljenje. Nije videla gospođu Jovanović nekoliko dana nakon toga, a kada bi se srele u hodniku, starija žena jedva bi je primetila.
Kako su nedelje prelazile u mesece, Milica je primetila da su posete gospođe Jovanović potpuno prestale. Osećala je mešavinu olakšanja i tuge. Nedostajali su joj njihovi razgovori, ali znala je da ne može nastaviti da podržava nekog drugog dok se sama bori.
Jednog dana, dok je Milica izlazila na posao, videla je hitnu pomoć parkiranu ispred zgrade. Srce joj se steglo kada je shvatila da su došli po gospođu Jovanović. Kasnije je saznala od drugog komšije da je gospođa Jovanović odvedena u bolnicu zbog neuhranjenosti i zanemarivanja.
Milica je osetila dubok osećaj krivice i tuge. Pokušala je da postavi granice ali nije shvatila koliko se gospođa Jovanović oslanjala na nju za više od samih grickalica.
Na kraju, Milica je naučila tešku lekciju o složenosti ljubaznosti i odgovornosti. Nastavila je da živi u svom stanu ali nosila teret tog iskustva sa sobom, uvek se pitajući da li je mogla učiniti više.