„Moj Sin je Odlučio da Proda Svoj Deo Naše Kuće: Nije Razmišljao o Tome Gde Ću Ja Živeti“
Uvek sam verovala da porodica dolazi na prvo mesto. Odrastajući, moji roditelji su mi usadili važnost brige jednih za druge. Kada su preminuli, ostavili su mi svoju kuću—skromnu ali udobnu kuću u mirnom delu Poznanja. To je bilo mesto gde sam odgajala svoje dvoje dece, Anu i Marka, nakon što je moj muž iznenada preminuo.
Kako su godine prolazile, počela sam da brinem šta će se desiti sa kućom nakon što mene više ne bude. Želela sam da osiguram da i Ana i Marko imaju sigurnu budućnost, pa sam donela odluku da podelim kuću jednako između njih. Mislila sam da je to najpravedniji način da se stvari reše i nadala sam se da će ih to zbližiti.
Međutim, stvari nisu išle po planu. Marko, koji je oduvek bio više finansijski orijentisan, video je priliku da brzo zaradi novac. Bez konsultacije sa mnom ili svojom sestrom, odlučio je da proda svoj deo kuće. Pronašao je kupca gotovo odmah—mladi par koji je tražio svoj prvi dom.
Kada mi je Marko saopštio vest, bila sam slomljena. „Mama, to je odlična ponuda,“ rekao je pokušavajući da me umiri. „Ne moraš da brineš ni o čemu. Novi vlasnici su zaista fini.“
Ali sve o čemu sam mogla da mislim bilo je gde ću ja živeti. Kuća je bila moj utočište, ispunjena uspomenama na moje roditelje i mog pokojnog muža. To je bilo mesto gde sam se osećala najbliže njima. Pomisao na to da se stranci usele i možda me izbace bila je nepodnošljiva.
Pokušala sam da razgovaram sa Markom. „Šta ako ne žele da budem ovde? Šta ako odluče da renoviraju i ja im smetam?“ Ali on je odbacio moje brige, uveren da će sve biti u redu.
Ana je bila besna kada je saznala. „Kako si mogao to da uradiš bez da prvo razgovaraš s nama?“ vikala je na Marka. „Mama nema gde drugo da ode!“
Napetost među njima je rasla i uskoro su jedva razgovarali jedno s drugim. Porodična okupljanja postala su neprijatna i napeta, sa svima koji hodaju na prstima.
Dan kada su se novi vlasnici uselili bio je jedan od najtežih dana u mom životu. Delovali su dovoljno prijateljski, ali nisam mogla da se otarasim osećaja da sam uljez u sopstvenom domu. Uveravali su me da mogu ostati koliko god mi treba, ali njihovi postupci govorili su drugačije. Počeli su sa promenama—farbanje zidova, zamena nameštaja, pa čak i razgovor o rušenju zidova kako bi stvorili otvoreni prostor.
Osećala sam se kao duh u sopstvenom domu, posmatrajući kako sve što mi je drago polako nestaje. Novi vlasnici bili su ljubazni ali distancirani, i postalo je jasno da žele svoj prostor. Jedne večeri su me pozvali na razgovor i nežno sugerisali da bi možda bilo vreme da pronađem drugo mesto za život.
Nisam imala izbora nego da se preselim u mali stan na drugom kraju grada. Bio je to daleko od doma koji sam poznavala toliko godina. Zidovi su bili goli, a sobe hladne i prazne. Nedostajali su mi poznati škripavi zvuci stare kuće, miris majčine kuhinje koji se zadržavao u kuhinji i zvuk smeha moje dece koji odjekuje hodnicima.
Marko me povremeno posećivao, ali naš odnos nikada nije bio isti. Ana je pokušavala da pomogne koliko god je mogla, ali imala je svoju porodicu o kojoj je morala brinuti. Razdor među njima nikada se nije potpuno zacelio, a naša nekada bliska porodica postala je fragmentirana.
Često sedim pored prozora svog stana, gledajući kako svet prolazi pored mene, i pitam se kako bi stvari mogle biti drugačije samo da je Marko razmišljao o tome gde ću ja živeti.