„Osam meseci dajem polovinu svoje plate roditeljima za popravke kuće: Potpuno sam iscrpljen“

Odrastajući kao jedino dete u malom mestu u Srbiji, uvek sam osećala težinu očekivanja svojih roditelja na svojim plećima. Moja mama, žena koja se brinula o svemu, i moj tata, staložen čovek koji retko pokazuje emocije, stvorili su kućnu atmosferu koja je bila sve samo ne mirna. Od ranog detinjstva pokušavali su da kontrolišu svaki aspekt mog života, od prijatelja koje sam birala do hobija kojima sam se bavila.

U vrtiću, dok su druga deca učila da dele igračke i sklapaju prijateljstva, ja sam već osećala pritisak da budem najbolja. Moja mama bi stajala iznad mene dok radim domaći zadatak, ispravljajući svaku grešku uz uzdah nezadovoljstva. Moj tata bi se povlačio u svoj svet, ostavljajući me da se sama nosim sa maminom anksioznošću.

Kako sam rasla, pritisak je samo rastao. U srednjoj školi očekivalo se da imam savršene ocene dok istovremeno učestvujem u vannastavnim aktivnostima koje su moji roditelji smatrali vrednim. Mamina anksioznost dostigla je nove visine tokom tog perioda, a njeni emocionalni ispadi postali su češći. Tata je ostao distanciran, često nestajući u svojoj radionici satima.

Kada sam završila srednju školu i upisala dobar fakultet, mislila sam da će se stvari promeniti. Ali kontrola i pritisak pratili su me i tamo. Roditelji su me zvali više puta dnevno, tražeći informacije o mojim ocenama i društvenom životu. Svako odstupanje od njihovih očekivanja bilo je dočekano razočaranjem i osećajem krivice.

Nakon fakulteta, dobila sam pristojan posao u marketingu i vratila se kući kako bih uštedela novac. Tada su počeli pravi problemi. Naša porodična kuća bila je u očajnom stanju i moji roditelji su odlučili da je moja odgovornost da pomognem u finansiranju renoviranja. Poslednjih osam meseci dajem im polovinu svoje plate za pokrivanje troškova.

U početku mi nije smetalo da pomognem. Ali kako su meseci prolazili, počela sam da osećam pritisak. Moj društveni život se smanjio jer nisam mogla da priuštim izlaske sa prijateljima. Moj štedni račun ostao je nepromenjen, što mi je onemogućilo planiranje budućnosti. Stalni finansijski pritisak ostavio me je zarobljenom i ogorčenom.

Mamina anksioznost se samo pogoršala tokom ovog perioda. Stalno bi brinula o napretku renoviranja, često iskaljujući frustracije na meni. Tata je ostao distanciran kao i uvek, pružajući malo podrške ili utehe. Emocionalni teret života u tako napetom okruženju počeo je da me iscrpljuje.

Pokušala sam da razgovaram sa roditeljima o tome kako se osećam, ali to je samo dovelo do novih svađa. Nisu mogli da razumeju zašto se borim kada su verovali da rade ono što je najbolje za porodicu. Nedostatak empatije i razumevanja ostavio me je izolovanom i beznadežnom.

Sada, nakon osam meseci, potpuno sam iscrpljena—emocionalno, finansijski i mentalno. Kuća još uvek nije potpuno popravljena i ne nazire se kraj. Moj odnos sa roditeljima je napet do tačke pucanja i osećam se kao da se gušim pod težinom njihovih očekivanja.

Ne znam koliko dugo još mogu ovo izdržati. Stalni pritisak i nedostatak podrške uzeli su danak na mom mentalnom zdravlju. Na ivici sam pucanja, ali ne vidim izlaz. San o tome da imam svoj život čini se daljim nego ikad.