„U Braku Sam 10 Godina. Kako Da Pokažem Mužu Da Nisam Samo Porodična Služavka?“
Ana je oduvek zamišljala život ispunjen ljubavlju, međusobnim poštovanjem i podeljenim odgovornostima. Odrastajući u malom mestu u Srbiji, gledala je kako njeni roditelji zajedno održavaju domaćinstvo. Njena majka je bila učiteljica, a otac je radio u lokalnoj fabrici. Oboje su jednako doprinosili porodici i Ana je divila njihovom partnerstvu.
Kada je Ana upoznala Marka na fakultetu, mislila je da je pronašla savršenog partnera. Marko je bio ambiciozan, šarmantan i činilo se da deli njene vrednosti. Venčali su se ubrzo nakon diplomiranja i preselili se u predgrađe Beograda. Marko je dobio dobro plaćen posao u finansijama, dok je Ana radila kao grafički dizajner na pola radnog vremena, nadajući se da će uskladiti posao i porodični život.
Prvih nekoliko godina njihovog braka bilo je blaženo. Ana je uživala u uređenju njihovog novog doma, kuvanju obroka i podršci Marku dok se penjao korporativnom lestvicom. Verovala je da grade zajednički život. Međutim, kako je vreme prolazilo, dinamika se počela menjati.
Markov posao postao je zahtevniji i počeo je provoditi duge sate u kancelariji. Anin posao na pola radnog vremena pretvorio se u rad od kuće kako bi mogla upravljati kućnim poslovima i brinuti o njihovoj deci, Luki i Maji. Ono što je počelo kao privremeni aranžman ubrzo je postalo trajno očekivanje.
Ana se našla kako radi sve – kuva, čisti, pere veš, ide u kupovinu, pomaže deci sa domaćim zadacima i upravlja njihovim rasporedima. Marko, s druge strane, činilo se da veruje da je njegov finansijski doprinos dovoljan. Retko je pomagao oko kuće i često bi odbacivao Anine molbe za pomoć.
„Osećam se kao da se davim,“ poverila se Ana svojoj prijateljici Jeleni jednog popodneva uz kafu. „Volim svoju porodicu, ali nisam se prijavila da budem svačija služavka.“
Jelena je saosećajno klimnula glavom. „Jesi li razgovarala s Markom o tome kako se osećaš?“
„Pokušala sam,“ uzdahnula je Ana. „Ali on uvek kaže da je previše umoran ili da preterujem. Misli da zato što naporno radi na poslu, ne treba ništa da radi kod kuće.“
Ana je odlučila da pristupi problemu na drugačiji način. Počela je praviti spisak svih kućnih poslova koje svakodnevno obavlja i predstavila ga Marku jedne večeri nakon večere.
„Marko, želim da vidiš ovo,“ rekla je pružajući mu spisak. „Ovo je sve što radim svaki dan. Trebam tvoju pomoć.“
Marko je letimično pogledao spisak pre nego što ga je ostavio po strani. „Ana, cenim to što radiš, ali moj posao je takođe stresan. Zar ne možeš nekoga unajmiti da ti pomogne ako ti je previše?“
Ana je osetila talas frustracije. „Nije samo stvar u poslovima, Marko. Radi se o osećaju da smo partneri u ovom braku. Trebam te da budeš više uključen.“
Ali Markov odgovor je uvek bio isti – bio je previše zauzet, previše umoran ili previše pod stresom.
Meseci su se pretvorili u godine, a Anina ogorčenost rasla. Osećala se nevidljivo i necenjeno. Ljubav i poštovanje koje je nekada osećala prema Marku bili su zasenjeni osećajem frustracije i razočaranja.
Jedne večeri, nakon još jedne svađe oko kućnih obaveza, Ana je donela odluku. Spakovala je malu torbu i ostavila poruku za Marka.
„Marko,
Ne mogu više ovako nastaviti. Trebam više od ovog braka nego samo biti negovatelj naše porodice. Otići ću kod Jelene na neko vreme da razmislim o svemu.“
- Ana“
Dok se udaljavala od njihovog doma, Ana je osećala mešavinu tuge i olakšanja. Nije znala šta budućnost nosi, ali znala je da ne može nastaviti živeti život gde se oseća više kao služavka nego kao supruga.