„Živimo Zajedno, Ali On Šalje 60% Plate Svojoj Mami: Moja Svekrva je Nemoguća“
Kada sam se udala za Marka pre četiri meseca, mislila sam da započinjemo novo poglavlje u našim životima. Nisam ni slutila da će to poglavlje biti ispunjeno izazovima koje nisam mogla da predvidim. Markova majka, Milena, bila je stalna prepreka od prvog dana.
Milena se razvela od Markovog oca pre mnogo godina i živi sa Markovom starijom sestrom, Anom, njenim mužem i njihovim detetom u skučenoj kući u predgrađu Beograda. Kada smo se Marko i ja venčali, privremeno smo se uselili kod njih dok nismo pronašli sopstveni stan. Taj mesec je delovao kao večnost.
Od trenutka kada smo kročili u tu kuću, Milena je jasno stavila do znanja da je ona glavna. Imala je način da sve okrene ka sebi. Ako bi Marko meni kupio poklon, odmah bi pitala: „A šta je sa mnom?“ Nije bilo važno da li je to nešto malo poput nakita ili nešto praktično poput novog kaputa; Milena je uvek smatrala da ima pravo na deo Markove velikodušnosti.
Marko radi naporno kao inženjer i zarađuje pristojnu platu. Međutim, 60% njegove plate ide direktno Mileni. Ona tvrdi da je to za kućne troškove i pomoć Ani sa detetom, ali ne mogu da se otmem utisku da je to preterano. Jedva nam ostaje dovoljno da štedimo za našu budućnost, a kamoli da uživamo u nekim luksuzima.
Jedne večeri, nakon još jedne svađe oko novca, odlučila sam da se suočim sa Markom zbog situacije. „Marko, ne možemo ovako dalje,“ rekla sam drhtavim glasom od frustracije. „Moramo početi da mislimo na našu budućnost.“
Marko je uzdahnuo i provukao prste kroz kosu. „Znam, Ivana. Ali moja mama treba taj novac. Anin muž ne zarađuje mnogo, a imaju dete koje treba izdržavati.“
„Ali šta je sa nama?“ zavapila sam. „I mi zaslužujemo da imamo svoj život.“
Marko je izgledao rastrzano. „Ne mogu ih samo napustiti, Ivana. Oni su moja porodica.“
Razumela sam njegovu lojalnost, ali to nas je razdvajalo. Stalni finansijski pritisak izazivao je tenzije među nama, a Milenina zahtevna priroda samo je pogoršavala stvari.
Jednog dana odlučila sam da razgovaram s Milenom od srca do srca. Nadala sam se da će, ako razume našu situaciju, možda popustiti sa svojim zahtevima. Našla sam je u kuhinji kako pije jutarnju kafu.
„Milena, možemo li razgovarati?“ pitala sam oprezno.
Pogledala me preko šoljice i podigla obrvu. „Šta je bilo?“
„Želela bih da razgovaramo o finansijskoj situaciji,“ počela sam. „Marko i ja se mučimo da štedimo za našu budućnost jer toliko njegove plate ide vama.“
Milenin izraz lica se ukrutio. „Hoćeš da kažeš da sam teret?“
„Ne, to nije ono što mislim,“ rekla sam brzo. „Samo mislim da treba da pronađemo ravnotežu koja će odgovarati svima.“
Milena je prezrivo uzdahnula. „Ti ne razumeš kako je to podizati dvoje dece sama. Toliko sam žrtvovala za ovu porodicu.“
„Cenim to,“ odgovorila sam nežno. „Ali Marko i ja moramo izgraditi i svoj život.“
Razgovor nije doveo nikuda. Milena je ostala čvrsta u svom uverenju da zaslužuje svaki dinar koji joj Marko šalje. Napustila sam kuhinju osećajući se poraženo.
Kako su meseci prolazili, pritisak na naš brak postajao je sve veći. Marko i ja smo se sve češće svađali, a ljubav koja nas je nekada spajala činila se kao daleka uspomena.
Jedne noći, nakon još jedne žestoke svađe oko novca, Marko je spakovao torbu i otišao. Rekao je da mu treba prostora da razmisli o svemu. Dok je izlazio kroz vrata, osetila sam tugu i žaljenje.
Sela sam sama u našem malom stanu, pitajući se hoćemo li ikada pronaći način da stvari funkcionišu. Ljubav koju smo nekada delili činila se kao daleka uspomena, zasenjena stalnim zahtevima njegove majke.
Na kraju, Marko se nikada nije vratio. Naš brak se raspao pod teretom finansijskog pritiska i porodičnih obaveza. Milena je nastavila da prima svojih 60% Markove plate, dok sam ja ostala da pokupim delove svog slomljenog srca.