„Od tada me deca zovu svaki dan da provere moje zdravlje“: Ali ne osećam da je to iskreno. Sumnjam da je zbog nasledstva

Gospođa Milena sedela je u svojoj omiljenoj fotelji, onoj pored prozora koja je gledala na mirnu ulicu u predgrađu Beograda. Već skoro deceniju bila je u penziji, a njeni dani bili su ispunjeni mešavinom nostalgije i usamljenosti. Njeno troje dece, sada odrasli sa svojim porodicama, retko su je posećivali. Često se pitala šta rade i da li misle na nju koliko ona misli na njih.

Približavao se njen rođendan i nije mogla a da ne gaji nadu da će ove godine biti drugačije. Možda će je iznenaditi posetom ili barem telefonskim pozivom. Ali duboko u sebi znala je bolje. Pozivi koje je dobijala od njih u poslednje vreme više su ličili na obaveze nego na iskrene izraze ljubavi.

„Sećam se kada me je muž ostavio sa troje dece,“ pomislila je, sećajući se tih teških godina. „Nije želeo odgovornost, a ja sam morala da ih odgajam sama.“

Milena je neumorno radila kako bi obezbedila svojoj deci sve što im je bilo potrebno, žrtvujući svoje snove i želje. Nadala se da će, kako budu starili, ceniti njen trud i uzvratiti ljubavlju i pažnjom. Ali kako su godine prolazile, njihovi poseti postajali su sve ređi, a pozivi sve formalniji.

Bilo je to pre otprilike šest meseci kada su pozivi počeli da dolaze svakodnevno. U početku je Milena bila presrećna. Mislila je da su njena deca konačno shvatila koliko im znači. Ali nije prošlo dugo pre nego što je osetila da nešto nije u redu. Razgovori su bili kratki, često usmereni na njeno zdravlje i dobrobit.

„Kako se osećaš danas, mama?“ pitali bi, njihov glas obojen brigom koja je delovala naučeno.

„Dobro sam,“ odgovarala bi, pokušavajući da prikrije razočaranje. „Samo uobičajeni bolovi.“

Obrazac se nastavio, a Milena nije mogla da se oslobodi osećaja da njihovo iznenadno interesovanje za njeno zdravlje ima više veze sa njenim testamentom nego sa iskrenom brigom. Nikada nije bila osoba koja se zadržava na materijalnim stvarima, ali znala je da bi njene skromne ušteđevine i kuća u kojoj živi bile značajno nasledstvo za njenu decu.

Jedne večeri, dok je sedela sama u slabo osvetljenoj dnevnoj sobi, Milena je odlučila da se suoči sa svojim strahovima. Podigla je telefon i pozvala svoju najstariju ćerku, Anu.

„Ana, moram da razgovaram s tobom o nečemu važnom,“ započela je, njen glas blago drhteći.

„Naravno, mama. Šta je?“ Ana je odgovorila, zvučeći rastreseno.

„Primetila sam da me ti i tvoja braća i sestre zovete svaki dan u poslednje vreme,“ rekla je Milena pažljivo birajući reči. „I dok to cenim, ne mogu a da ne osećam da to nije sasvim iskreno.“

Duga pauza nastala je s druge strane linije pre nego što je Ana konačno progovorila.

„Mama, samo želimo da budemo sigurni da si dobro,“ rekla je odbrambeno.

„Razumem to,“ odgovorila je Milena tiho. „Ali moram da znam da li se ovo stvarno tiče mog zdravlja ili nečeg drugog.“

Ana je duboko uzdahnula. „Mama, volimo te. Ali da, takođe smo zabrinuti zbog tvog testamenta. Samo želimo biti sigurni da je sve u redu.“

Milena je osetila talas tuge kako preplavljuje njeno srce. Nadala se drugačijem odgovoru, ali duboko u sebi znala je istinu sve vreme.

„Razumem,“ rekla je tiho. „Hvala ti što si bila iskrena sa mnom.“

Nakon što je spustila slušalicu, Milena je dugo sedela u tišini. Znala je da je njena deca vole na svoj način, ali bolelo ju je što shvata da njihova briga više proizlazi iz finansijskih interesa nego iz iskrene naklonosti.

Kada joj je rođendan prošao bez posete bilo kojeg od njene dece, Milena se pomirila sa realnošću svoje situacije. Nastavila bi da neguje uspomene iz njihovog detinjstva i zadržala nadu da će jednog dana zaista razumeti žrtve koje je učinila za njih.

Ali za sada će pronaći utehu u malim radostima svog svakodnevnog života – toplini sunca na licu dok sedi pored prozora, zvuku ptica koje pevaju na drveću i jednostavnom užitku dobre knjige.