“Kada sam preselila svog bolesnog oca kod nas, partner mi je dao ultimatum”
Upoznala sam Marka tokom druge godine na Univerzitetu u Beogradu. Bio je sve što sam ikada želela—šarmantan, inteligentan i dobrodušan. Delili smo ljubav prema književnosti i provodili bezbroj večeri razgovarajući o omiljenim knjigama uz kafu. Nije prošlo dugo pre nego što sam počela da zamišljam budućnost s njim.
Nakon diplomiranja, odlučili smo da se venčamo. Za razliku od raskošnih venčanja nekih naših prijatelja, izabrali smo malu ceremoniju u šarmantnoj kapeli okruženi bliskom porodicom i prijateljima. Moj otac, udovac otkako je moja majka preminula dok sam bila mala, bio je presrećan što me vidi tako srećnu. Njegov svadbeni poklon bio je prelepi antikni sat koji je bio u našoj porodici generacijama—simbol njegove ljubavi i blagoslova.
Prvih nekoliko godina naš brak je bio sve što sam se nadala. Oboje smo našli poslove u Beogradu i smestili se u udoban stan u gradu. Život je bio dobar sve dok zdravlje mog oca nije počelo da se pogoršava. Dijagnostikovana mu je Parkinsonova bolest, i kako se njegovo stanje pogoršavalo, postalo je jasno da više ne može živeti sam.
Razgovarala sam o situaciji s Markom, očekujući njegovu podršku. Uostalom, uvek je bio razuman i saosećajan. Ali njegova reakcija me iznenadila. Predložio je da nađemo starački dom za mog oca ili da mu iznajmimo stan u blizini s negovateljem. Ideja da ostavim oca na brigu strancima bila mi je nezamisliva.
„Marko, on je moj otac,“ molila sam ga. „Sada nas treba više nego ikad.“
„Razumem to, ali ako bude ovde, sve će se promeniti,“ odgovorio je Marko čvrstim glasom. „Moramo misliti i na naše živote.“
Uprkos njegovim prigovorima, preselila sam oca u naš stan. Nisam mogla podneti pomisao da bude sam ili na nepoznatom mestu. U početku je Marko pokušavao biti susretljiv, ali napetost u našem odnosu brzo je postala očigledna. Nekada topla i ljubavna atmosfera u našem domu postala je hladna i napeta.
Markovo nezadovoljstvo raslo je iz dana u dan. Žalio se na buku od medicinske opreme mog oca i stalno prisustvo negovatelja koji su dolazili i odlazili iz našeg doma. Naši razgovori pretvarali su se u svađe, a udaljenost između nas se povećavala.
Jedne večeri, nakon još jedne žestoke svađe, Marko mi je dao ultimatum: „Ili on ili ja.“
Bila sam slomljena srca. Čovek za koga sam mislila da će biti uz mene kroz sve nedaće tražio je da biram između njega i mog oca. Znala sam šta moram da uradim, ali to nije činilo odluku manje bolnom.
Izabrala sam svog oca.
Marko se ubrzo iselio, ostavljajući za sobom uspomene na ono što je nekada bila obećavajuća budućnost zajedno. Stan je delovao praznije bez njega, ali pronašla sam utehu u saznanju da sam bila tu za svog oca kada mu je bilo najpotrebnije.
Život nije ispao onako kako sam zamišljala kada sam prvi put upoznala Marka. Snove o srećnom porodičnom životu zamenila je stvarnost brige o bolesnom roditelju sama. Ali kroz sve to naučila sam pravo značenje ljubavi i žrtve.