„Moj Brat ima 45 Godina i Nikada se Nije Oženio: Krivim Našeg Oca“

Imam starijeg brata, Marko. On je dvanaest godina stariji od mene i dok smo odrastali, bio je moj heroj. On me naučio da vozim bicikl, pomagao mi sa domaćim zadacima i čak se suprotstavljao nasilnicima zbog mene. Ali kako smo postajali stariji, primetio sam promenu kod njega. Postao je povučeniji, izolovaniji. I sada, sa 45 godina, još uvek je samac i bez dece.

Svaki razgovor sa našim ocem vrti se oko Marka. Tata je uvek zabrinut za njega, uvek pita zašto se još nije skrasio. Kao da ne može da razume zašto Marko nije sledio tradicionalni put braka i porodice. Ali ono što tata ne shvata jeste da je igrao značajnu ulogu u oblikovanju Markovih životnih izbora.

Naš otac je bio strog čovek, disciplinar koji je verovao u čvrstu ljubav. Uvek je bio strog prema Marku, gurajući ga da bude najbolji u svemu što radi. Ništa nikada nije bilo dovoljno dobro za tatu. Ako bi Marko dobio peticu u školi, tata bi pitao zašto nije pet plus. Ako bi postigao gol na fudbalu, tata bi pitao zašto nije postigao dva. Ovaj konstantni pritisak ostavio je traga na Marku.

Kao tinejdžer, Marko je počeo da se buni. Ostajao bi napolju do kasno, družio se sa pogrešnim društvom i upadao u nevolje. Ali umesto da ga razume i podrži, tatin odgovor bio je da još više stegne uzde. Što se Marko više opirao, tata je više pritiskao. Bio je to beskrajan ciklus sukoba i ogorčenosti.

Kada je Marko završio srednju školu, iselio se čim je mogao. Otišao je na fakultet u drugi grad i retko dolazio kući. Udaljenost između njega i našeg oca postajala je sve veća svake godine. Jedva su razgovarali, a kada bi to činili, obično bi se posvađali.

Marko se fokusirao na svoju karijeru i postao uspešan softverski inženjer. Ali njegov lični život ostao je stagnantan. Imao je nekoliko veza tokom godina, ali nijedna nije potrajala. Uvek ih je sabotirao pre nego što bi postale ozbiljne. Verujem da je to zato što nikada nije naučio kako da ima zdrav odnos. Konstantna kritika našeg oca i nedostatak emocionalne podrške ostavili su ga sa duboko ukorenjenim nesigurnostima.

Sada, sa 45 godina, Marko je sam. Ima lep stan, dobar posao i udoban život, ali postoji praznina koju ne može da popuni. Izbegava porodična okupljanja jer ne može da podnese sažaljive poglede i beskrajna pitanja o svom ljubavnom životu.

Svakog puta kada razgovaram sa tatom o tome, ponaša se kao da nema nikakve veze s tim. Krivi Marka što je previše izbirljiv ili previše fokusiran na svoju karijeru. Ali kada ga podsetim kako se ponašao prema Marku dok smo odrastali, brzo menja temu ili postaje defanzivan.

Srce mi se slama kada vidim svog brata ovakvog. Znam da želi svoju porodicu, ali previše se plaši da napravi taj korak. Plaši se neuspeha, da neće biti dovoljno dobar. I ne mogu a da ne krivim našeg oca za to.

Voleo bih da su stvari drugačije. Voleo bih da je naš otac bio podržavajući, razumevajući. Možda bi tada Marko imao samopouzdanja da ostvari značajnu vezu. Ali sada je prekasno. Šteta je učinjena.

Marko i ja još uvek redovno razgovaramo i trudim se da budem tu za njega koliko god mogu. Ali znam da koliko god podrške pružio, ne može poništiti godine emocionalnog zanemarivanja koje je pretrpeo od strane našeg oca.

Na kraju, sve što mogu da uradim jeste da se nadam da će jednog dana Marko pronaći snagu da prevaziđe svoje strahove i pronađe sreću po svojim uslovima.