„Moja ćerka kaže da pokušavam da joj uništim život“: Samo sam je zamolila da pospremi

Imala sam 24 godine kada se moj svet okrenuo naglavačke. Moj suprug, Marko, odlučio je da porodični život nije za njega. Ostavio je mene i našu trogodišnju ćerku, Anu, da se same snalazimo. Marko je uvek bio više zainteresovan za svoje zadovoljstvo nego za odgovornosti muža i oca. Lakše mu je bilo da troši novac na sebe i svoju novu devojku nego na svoju porodicu.

Odgajanje Ane samostalno bilo je teško. Radila sam dva posla kako bih sastavila kraj s krajem i trudila se da joj pružim dobar život. Ali kako je rasla, naš odnos postajao je sve napetiji. Ana je delovala kao da mi zamera žrtve koje sam morala da podnesem. Nije razumela zašto nisam mogla biti prisutna na svakom školskom događaju ili zašto nismo mogli priuštiti najnovije gedžete i odeću.

Sada, Ana ima 17 godina, i stvari su se samo pogoršale. Postala je buntovnija i distanciranija. Većinu vremena provodi zaključana u svojoj sobi ili napolju sa prijateljima. Jedva je viđam, a kada je vidim, obično traži novac ili dozvolu da izađe.

Prošle nedelje sam dostigla tačku pucanja. Kuća je bila u haosu, a ja iscrpljena nakon dugog radnog dana. Zamolila sam Anu da barem opere sudove. Njena reakcija bila je eksplozivna.

„Zašto uvek pokušavaš da mi uništiš život?“ viknula je. „Uvek me gnjaviš zbog nečega! Možeš li me jednostavno ostaviti na miru?“

Bila sam zatečena njenim ispadom. Sve što sam želela bila je mala pomoć oko kuće. Pokušala sam da objasnim da obe živimo ovde i da je pošteno da i ona doprinese, ali nije htela da sluša.

„Ti ništa ne razumeš!“ viknula je pre nego što se povukla u svoju sobu i zalupila vrata.

Stajala sam tamo u kuhinji, osećajući se poraženo. Kako smo dospele ovde? Kako je moja mala devojčica postala neko ko me vidi kao neprijatelja? Setila sam se svih trenutaka kada sam morala reći ne jer nismo mogli nešto priuštiti ili jer sam morala raditi. Pitala sam se da li su ti trenuci izgradili ovaj zid ogorčenosti između nas.

Sledećeg dana, Ana nije došla kući posle škole. Zvala sam njene prijatelje, ali niko nije znao gde je. Panika me obuzela dok su sati prolazili bez reči od nje. Konačno, oko ponoći, ušla je kroz vrata kao da se ništa nije dogodilo.

„Gde si bila?“ pitala sam pokušavajući da zadržim miran ton.

„Napolju,“ odgovorila je nonšalantno.

„Napolju gde? Imaš li pojma koliko sam bila zabrinuta?“

„Ti si uvek zabrinuta zbog nečega,“ rekla je odbacujući moje brige pre nego što se povukla u svoju sobu.

Osetila sam mešavinu olakšanja i frustracije. Bila je bezbedna, ali udaljenost između nas delovala je nepremostivo. Želela sam da joj priđem, da premostim jaz koji se stvorio između nas, ali nisam znala kako.

Dani su se pretvorili u nedelje, a naši susreti ostali su napeti i kratki. Svaki pokušaj da se povežem s njom bio je dočekan otporom. Kuća je delovala praznije nego ikad, čak i kada smo obe bile kod kuće.

Ne znam šta budućnost nosi za nas. Plašim se da ako se stvari ne promene, nastavićemo da se udaljavamo dok od našeg odnosa ne ostane ništa. Volim svoju ćerku više od svega, ali trenutno imam osećaj kao da je gubim malo po malo svakog dana.