„Predložila sam da podelimo police u frižideru: Kakva smešna ideja – Gospođa Kowalska je ogorčena“

Već tri godine živimo pod istim krovom sa gospođom Kowalskom, mojom svekrvom. Osim nje, tu su moj muž, naš trogodišnji sin i ja. Ne možemo sebi priuštiti da se odselimo. Moj muž ne zarađuje dovoljno da pokrije sve naše troškove. Čak i da nađem posao, moja plata kao nastavnice na pola radnog vremena ne bi mnogo promenila situaciju. Tako da živimo zajedno i trudimo se da izvučemo najbolje iz toga, ali nije uvek lako.

Napetost u našem domaćinstvu raste već mesecima. Gospođa Kowalska je žena snažne volje sa svojim načinom rada i ne prihvata lako sugestije ili promene. Moj muž i ja smo pokušavali da održimo mir, ali postaje sve teže.

Jedne večeri, nakon još jednog frustrirajućeg dana pokušavanja da pronađem prostor u pretrpanom frižideru, predložila sam da podelimo police. „Bilo bi lakše za sve,“ rekla sam pokušavajući da zvučim diplomatski. „Svi bismo imali svoj prostor za namirnice.“

Gospođa Kowalska me je pogledala kao da sam predložila da se preselimo na Mars. „Kakva smešna ideja,“ odbrusila je. „Nikada nisam čula za takvu glupost. Čak ni kada sam živela u studentskom domu nismo delili police u frižideru.“

Bila sam zatečena njenom reakcijom. „Ali to bi nam pomoglo da budemo organizovaniji,“ pokušala sam da objasnim. „Ne bismo morali da kopamo po tuđim stvarima da bismo pronašli ono što nam treba.“

„Apsolutno ne,“ rekla je odlučno. „Ovo je moja kuća i radićemo stvari na moj način.“

Moj muž je pokušao da posreduje. „Mama, možda bismo mogli probati nedelju dana pa videti kako ide,“ predložio je.

Ali gospođa Kowalska nije htela ni da čuje. „Ne,“ rekla je, podižući glas. „Neću dozvoliti da moja kuhinja postane neka vrsta eksperimenta zajedničkog života.“

Svađa je brzo eskalirala. Gospođa Kowalska me je optužila da pokušavam da preuzmem njen dom, dok sam se ja osećala sve frustriranije i nečuveno. Moj muž je bio uhvaćen u sredini, pokušavajući da smiri obe strane, ali bezuspešno.

Naš sin, osećajući napetost, počeo je da plače. Podigla sam ga i odnela u našu sobu, osećajući se poraženo i iscrpljeno. Ovo nije bio prvi put da smo se sukobili sa gospođom Kowalskom, i znala sam da neće biti poslednji.

Dok sam sedela na krevetu, držeći sina i pokušavajući da ga umirim, nisam mogla a da se ne osećam zarobljeno. Nismo mogli sebi priuštiti da se odselimo, a život sa gospođom Kowalskom postajao je nepodnošljiv. Stalna napetost i svađe uzimali su danak na svima nama.

Razmišljala sam o potrazi za poslom sa punim radnim vremenom, ali realnost je bila takva da čak i sa mojim prihodima ne bismo mogli sebi priuštiti sopstveni stan u ovom skupom gradu. A osim toga, ko bi čuvao našeg sina dok oboje radimo? Troškovi vrtića su astronomski.

Sledećeg jutra stvari su bile napete ali tihe. Gospođa Kowalska me je izbegavala, a ja sam činila isto. Moj muž je pokušavao da se ponaša kao da je sve normalno, ali videla sam napetost na njegovom licu.

Dani su se pretvorili u nedelje, a atmosfera u kući ostala je napeta. Nastavili smo da hodamo na prstima jedni oko drugih, izbegavajući bilo koju temu koja bi mogla dovesti do nove svađe.

Jedne večeri, nakon što smo uspavali sina, moj muž i ja smo seli da razgovaramo. „Ne možemo ovako dalje,“ rekao je tiho.

„Znam,“ odgovorila sam osećajući knedlu u grlu. „Ali šta možemo učiniti? Ne možemo sebi priuštiti da se odselimo.“

„Naći ćemo neko rešenje,“ rekao je, iako mu je glas bio bez uverenja.

Dok sam te noći ležala u krevetu, nisam mogla otresti osećaj beznađa. Bili smo zaglavljeni u situaciji bez lakog rešenja i to nas je razdiralo.

Život sa gospođom Kowalskom postao je svakodnevna borba i činilo se da nema kraja na vidiku.