„Sama sam odgajala svoju decu, nikome ništa ne dugujem: Stav jedne majke o porodičnoj podršci“
Kada sam postala majka, znala sam da će biti izazovno, ali nisam očekivala koliko ću toga morati da nosim sama. Zovem se Ana i imam troje dece: Marko, koji ima osam godina, Milica, koja ima pet, i mali Luka, koji ima samo dve godine. Moj suprug radi duge sate, pa većina roditeljskih obaveza pada na moja leđa.
Prošle nedelje, Milica je dobila visoku temperaturu i hitno je morala kod pedijatra. Već sam bila preopterećena brigom o Luki i pomaganjem Marku oko domaćih zadataka. U trenutku očaja, pozvala sam svoju majku, nadajući se da može da pričuva Marka na par sati dok odvedem Milicu kod lekara.
„Mama, možeš li doći i pričuvati Marka? Milica ima visoku temperaturu i moram je odvesti kod pedijatra,“ zamolila sam preko telefona.
Usledila je pauza pre nego što je odgovorila. „Ana, danas imam zakazan termin kod frizera. Čekala sam ovo nedeljama. Ne mogu sada da ga otkažem.“
Bila sam zapanjena. „Ali mama, ovo je hitno. Milica je stvarno bolesna.“
„Žao mi je, Ana. Moraćeš sama da se snađeš,“ rekla je pre nego što je prekinula vezu.
Osetila sam talas frustracije i tuge kako me preplavljuje. Moja majka je uvek bila distancirana, ali nikada nisam mislila da će odbiti da pomogne u hitnoj situaciji. Dok sam odrastala, često me podsećala kako je sama odgajala mene i moju braću i sestre bez ikakve pomoći svoje majke. Nosila je to kao znak časti, dokaz svoje snage i nezavisnosti.
„Sama sam vas odgajala,“ govorila bi. „Nisam imala na koga da se oslonim, a ispala sam sasvim dobro.“
Sada se činilo da očekuje isto od mene. Ali vremena su se promenila. Pritisci modernog roditeljstva su ogromni, a sistem podrške na koji se mnoge porodice oslanjaju kao da za mene ne postoji.
Uspela sam da odvedem Milicu kod lekara tako što sam povela svu troje dece sa sobom. Bilo je haotično, ali smo uspeli. Milica je imala ozbiljnu infekciju uha i trebala joj je terapija antibioticima. Doktor me pohvalio što sve tako dobro podnosim sama, ali iznutra sam se osećala kao da jedva držim sve pod kontrolom.
Te večeri, nakon što sam stavila decu u krevet, pozvala sam svoju najbolju prijateljicu, Jelenu. Ona je uvek bila moj oslonac, neko ko razume izazove majčinstva.
„Jelena, ne znam više šta da radim,“ priznala sam. „Moja mama je danas odbila da pomogne zbog termina kod frizera. Osećam se tako usamljeno.“
Jelena je uzdahnula. „Ana, znaš da je tvoja mama oduvek bila takva. Ponosna je na svoju nezavisnost i očekuje isto od tebe. Ali to nije fer.“
„Znam,“ rekla sam, dok su mi suze navirale na oči. „Ali ponekad mi samo treba malo pomoći.“
„Jesi li razmišljala o tome da unajmiš dadilju ili zamoliš neku od mama iz komšiluka?“ predložila je Jelena.
„Jesam, ali trenutno smo u finansijskoj stisci,“ priznala sam. „I mrzim osećaj da opterećujem druge.“
„Nisi teret, Ana. Radiš neverovatan posao sa tom decom. Ali moraš i o sebi da brineš,“ podsetila me Jelena.
Razgovor s Jelenom mi je malo pomogao, ali stvarnost je ostala ista – uglavnom sam bila sama. Odbijanje moje majke da pomogne bilo je oštro podsećanje da se ne može svima verovati, čak ni porodici.
Kako su dani prolazili, trudila sam se da pronađem male trenutke odmora gde god mogu. Kratko dremanje dok Luka spava ili nekoliko minuta tišine nakon što deca odu na spavanje. Ali teret odgovornosti nikada nije potpuno nestao.
Jedne večeri, dok sam stavljala Marka u krevet, pogledao me svojim velikim smeđim očima i rekao: „Mama, ti si najbolja mama na svetu.“
Njegove reči su mi izmamile osmeh na lice i suzu u oku. Uprkos izazovima i nedostatku podrške, moja deca su bila moj svet i njihova ljubav mi je davala snagu.
Ali duboko u sebi nisam mogla da se oslobodim osećaja ogorčenosti prema svojoj majci. Njeno odbijanje da pomogne u mom trenutku potrebe osećalo se kao izdaja. Uvek je bila tako ponosna što nas je sama odgajala, ali po koju cenu? Činilo se da će ciklus izolacije i oslanjanja na sebe nastaviti.
Na kraju sam znala da moram pronaći način da se oslobodim ovog obrasca. Zbog svoje dece i svog zdravog razuma morala sam izgraditi mrežu podrške, čak i ako to znači izlazak iz zone komfora i traženje pomoći od drugih.
Ali za sada, dok ležim u krevetu iscrpljena nakon još jednog dugog dana solo roditeljstva, nisam mogla a da ne osećam dubok osećaj usamljenosti i frustracije. Put pred nama delovao je dug i neizvestan, ali jedna stvar je bila jasna: nisam mogla sve sama zauvek.