Ultimatum svekrve: „Usamljena sam, prodajem kuću, useljavam se kod vas“
Kada sam prvi put srela Marka, činilo se kao da se san ostvario. Oboje smo bili u kasnim dvadesetim, živeli u užurbanom srcu Beograda. Imala sam svoj dvosobni stan na Vračaru, retki dragulj koji je izazivao zavist kod mnogih. Marko je bio šarmantan, uspešan i brzo smo se zaljubili. Naša veza je cvetala i za manje od godinu dana smo se verili.
Markova majka, Milena, živela je u malom mestu u unutrašnjosti Srbije. Bila je udovica i živela je sama otkako je Markov otac preminuo pre pet godina. Milena i ja smo uvek imale korektan odnos, ali nismo bile posebno bliske. Povremeno bi nas posetila, a mi bismo odlazili kod nje tokom praznika.
Jedne večeri, dok smo Marko i ja uživali u mirnoj večeri kod kuće, telefon mi je zazujao sa porukom od Milene. Bilo je neobično da mi direktno piše, pa sam je otvorila sa znatiželjom. Poruka je glasila: „Nedostajete mi oboje mnogo. Prodajem kuću i selim se u grad. Nadam se da vam ne smeta da ostanem kod vas neko vreme.“
Osetila sam kako mi se stvara čvor u stomaku. Pokazala sam poruku Marku, koji je izgledao jednako iznenađeno. „Moramo da razgovaramo s njom,“ rekao je.
Sledećeg vikenda smo otišli kod Milene. Dočekala nas je srdačno, ali se osećala neka očajnička energija oko nje. Uz čaj nam je objasnila da se oseća veoma usamljeno i izolovano u svom malom mestu. Nedostajao joj je gradski život i želela je da bude bliže nama.
„Već sam stavila kuću na prodaju,“ rekla je. „Nadam se da razumete.“
Marko i ja smo razmenili poglede. Nismo uopšte razgovarali o ovoj mogućnosti. Naš stan je bio prostran za dvoje ljudi, ali bi bio skučen sa trećom osobom koja bi tu živela na neodređeno vreme.
„Milena,“ počela sam oprezno, „razumemo da si usamljena, ali useljavanje kod nas možda nije najbolje rešenje. Da li si razmišljala o tome da pronađeš svoj stan u gradu?“
Milena je spustila lice. „Ne mogu sebi priuštiti stan u Beogradu,“ priznala je. „Nadala sam se da ću ostati kod vas dok ne pronađem nešto povoljnije.“
Marko mi je stisnuo ruku ispod stola. „Mama, volimo te, ali ovo je velika odluka. Treba nam malo vremena da razmislimo o tome.“
Povratak u grad bio je tih i napet. Oboje smo znali da bi Milenino useljenje drastično promenilo naše živote. Razgovarali smo o tome do kasno u noć, vagajući prednosti i mane.
Na kraju smo odlučili da Milena privremeno ostane kod nas dok ne pronađe svoj stan. Ali kako su nedelje prelazile u mesece, postalo je jasno da Milena nema nameru da se uskoro iseli. Preuzela je našu gostinsku sobu, preuredila nameštaj i čak počela da kuva obroke bez konsultacije s nama.
Napetost u našoj vezi bila je opipljiva. Marko i ja smo se češće svađali, a naš nekada udoban stan postao je zagušljiv. Milenino prisustvo bilo je stalni podsetnik na život koji smo izgubili.
Jedne večeri, nakon još jedne svađe o Mileninom mešanju u naše živote, Marko i ja smo seli za ozbiljan razgovor. „Ovo ne funkcioniše,“ rekla sam direktno. „Trebamo naš prostor nazad.“
Marko je nevoljno klimnuo glavom. „Razgovaraću s njom.“
Razgovor s Milenom nije prošao dobro. Osećala se izdanom i povređenom što želimo da ode. Uprkos našim uveravanjima da ćemo joj pomoći da pronađe novi stan i podržati je finansijski ako bude potrebno, optužila nas je da je napuštamo.
Na kraju se Milena iselila, ali šteta je već bila učinjena. Naša veza bila je nepovratno narušena iskustvom. Ljubav koja se nekada činila nesalomivom sada je delovala krhko i nesigurno.
Marko i ja smo pokušali da obnovimo ono što smo izgubili, ali ogorčenost je ostala. Na kraju smo odlučili da se raziđemo, shvativši da je emocionalni teret protekle godine previše opteretio našu vezu.
Dok sam pakovala svoje stvari i pripremala se da napustim stan koji mi je nekada bio utočište, nisam mogla a da ne osetim dubok osećaj gubitka. Ono što je počelo kao san pretvorilo se u noćnu moru, sve zbog ultimatuma za koji niko od nas nije bio spreman.