„Moj Suprug Me Potpuno Podržava, Ali Nikada Mi Ne Daje Gotovinu“
Agnieszka je oduvek sanjala o životu u kojem bi mogla ostati kod kuće i brinuti se o svojoj porodici. Kada se udala za Piotra, činilo se da joj se san ostvario. Piotr je imao stabilan posao kao inženjer, i preselili su se u prelepu kuću koju je nasledio od svojih baka i deka. Kuća je bila u odličnom stanju, zahvaljujući renovacijama koje je Piotr obavio pre nego što su se venčali. Čak su imali i mali komad zemlje na selu, koji je Piotr delio sa svojom braćom i sestrama.
Njihov život je spolja izgledao savršeno. Imali su četvorogodišnjeg sina, Jakuba, koji je bio svetlost Agnieszkinog života. Piotr je vozio lep automobil i obezbeđivao sve njihove potrebe. Agnieszka nije morala da brine o računima ili namirnicama; Piotr se brinuo o svemu. Međutim, postojala je jedna stvar koja je mučila Agnieszku: Piotr joj nikada nije davao novac direktno.
U početku, Agnieszka nije marila. Bila je srećna što Piotr upravlja finansijama. Ali kako je vreme prolazilo, počela je da se oseća sve izolovanije i nemoćnije. Kad god bi joj nešto zatrebalo, morala je da pita Piotra za to. Bilo da je to novac za namirnice, odeću za Jakuba ili čak malo gotovine za kafu s prijateljima, morala je da prođe kroz Piotra.
Piotr nije bio škrt; uvek je obezbeđivao ono što je bilo potrebno. Ali proces traženja novca činio je da se Agnieszka oseća kao dete koje traži džeparac. Nedostajala joj je nezavisnost koju je nekada imala kada je radila kao učiteljica pre nego što se Jakub rodio.
Jednog dana, Agnieszka je odlučila da razgovara s Piotrom o tome kako se oseća. Objasnila mu je da želi malu mesečnu naknadu kako ne bi morala stalno da ga pita za novac. Piotr ju je slušao, ali delovao je zbunjeno njenim zahtevom.
„Zašto ti treba gotovina?“ upitao je. „Ja se brinem o svemu. Ako ti nešto treba, samo mi reci.“
Agnieszka je pokušala da objasni da nije reč o samom novcu već o tome da ima neku kontrolu nad svojim životom. Piotr je klimnuo glavom, ali nije izgledalo kao da potpuno razume.
Nedelje su prolazile, a ništa se nije menjalo. Agnieszka je nastavila da pita Piotra za novac kad god joj je bio potreban. Osećala se sve više zarobljenom i počela da zamera Piotru što ne razume njene potrebe.
Jedne večeri, Agnieszkina prijateljica Marta došla je na kafu. Marta je primetila da Agnieszka deluje potišteno i pitala šta nije u redu. Agnieszka je oklevala, ali na kraju otvorila dušu o svojim osećanjima.
Marta ju je pažljivo slušala i zatim rekla: „Agnieszka, zaslužuješ da imaš neku finansijsku nezavisnost. Nije fer da moraš da tražiš novac svaki put kad ti nešto treba.“
Agnieszka je klimnula glavom, suze su joj navrle na oči. „Znam, ali ne znam kako da ga nateram da razume.“
Marta joj je predložila da razmisli o pronalaženju honorarnog posla ili nekom drugom načinu da zaradi svoj novac. Agnieszki se svidela ideja, ali znala je da će biti teško s obzirom na to da je Jakub još uvek mali.
Kako su meseci prolazili, Agnieszkina frustracija je rasla. Osećala se kao da živi u zlatnom kavezu, sa svime obezbeđenim ali bez sopstvene slobode. Volela je Piotra i cenila sve što je činio za njihovu porodicu, ali nije mogla da se oslobodi osećaja kontrole.
Jednog dana, Agnieszka je odlučila da preuzme stvari u svoje ruke. Pronašla je honorarni posao u lokalnoj knjižari i počela raditi nekoliko sati nedeljno dok je Jakub bio u vrtiću. U početku nije rekla Piotru, plašeći se njegove reakcije.
Kada je Piotr saznao, bio je besan. „Zašto mi nisi rekla?“ zahtevao je.
Agnieszka je pokušala da objasni da joj treba neka nezavisnost, ali Piotr nije mogao da razume zašto se tako oseća. Njihove svađe postale su češće, a tenzija među njima rasla.
Na kraju, napetost je postala prevelika za njihov brak. Agnieszka se iselila s Jakubom i podnela zahtev za razvod. Pronašla je mali stan i nastavila raditi u knjižari. Nije to bio život o kojem je sanjala, ali barem je imala svoju nezavisnost.
Piotr je bio slomljen zbog raskida ali nije mogao da razume šta je pošlo po zlu. Obezbedio je sve za Agnieszku i Jakuba, ali to nije bilo dovoljno.
Agnieszka je shvatila da sama finansijska podrška nije dovoljna da bi bila srećna. Trebala joj je poštovanje, nezavisnost i osećaj kontrole nad sopstvenim životom. Bila je to teška lekcija naučena prekasno za njihov brak, ali ona koja će voditi njene buduće odluke.