„Moj brat želi da finansiram njegovo venčanje, ali moja budućnost je na prvom mestu: Ako ne možeš da priuštiš, nemoj to raditi“

Moj brat, Jakub, oduvek je bio sanjar. Još od detinjstva pričao je o velikim stvarima koje želi u životu—upadljiv automobil, velika kuća i naravno, bajkovito venčanje. Sada kada je verio svoju ljubav sa fakulteta, Emiliju, odlučan je da barem jedan od tih snova ostvari. Problem je što nijedno od njih nema finansijska sredstva za venčanje kakvo zamišljaju.

Jakub i Emilija su zajedno već pet godina. Upoznali su se tokom druge godine studija i od tada su nerazdvojni. Sjajan su par—podržavaju se, vole i zaista su srećni zajedno. Ali kada su finansije u pitanju, nisu baš na čvrstom tlu. Oboje još uvek otplaćuju studentske kredite, a njihovi poslovi jedva pokrivaju troškove života.

Uprkos tome, Jakub je odlučan da organizuje venčanje koje bi pariralo bilo kojoj holivudskoj produkciji. Želi mesto s pogledom na more, živu muziku, gurmanski ketering i čak vatromet za kraj večeri. Emilija je jednako uzbuđena zbog te ideje i već je izabrala skupu dizajnersku haljinu.

Kada me Jakub prvi put zamolio da mu pozajmim novac za venčanje, bio sam zatečen. Oduvek sam bio pažljiv sa svojim finansijama, štedeći za kaparu za svoju prvu kuću. Znao sam da bi mu pomaganje značilo odlaganje mojih snova. Ali Jakub je bio uporan. Obećao je da će mi on i Emilija vratiti novac u mesečnim ratama kada budu finansijski stabilniji.

Želeo sam da mu pomognem—zaista jesam. Ali nisam mogao da se otarasim osećaja da je to loša ideja. Venčanja bi trebalo da budu o slavljenju ljubavi i posvećenosti, a ne o zaduživanju zbog jednog dana ekstravagancije. Pokušao sam da razgovaram s Jakubom, predlažući da sada imaju manju ceremoniju i kasnije uštede za veću proslavu. Ali nije želeo ni da čuje.

Kako su nedelje prolazile, Jakubove molbe postajale su sve očajnije. Čak je uključio naše roditelje da pokušaju da me ubede da mu pomognem. Tvrdili su da porodica treba da se podržava u teškim vremenima i da ću ja moći kupiti kuću jednog dana. Ali nisam mogao da se složim.

Situacija je dostigla tačku ključanja kada me Jakub optužio da sam sebičan i nepodržavajući. Bolelo je čuti te reči od sopstvenog brata, ali ostao sam pri svom stavu. Objasnio sam mu da sam naporno radio kako bih uštedeo za svoju budućnost i da ne mogu to ugroziti zbog nečega što mi se činilo tako neozbiljnim.

Na kraju su Jakub i Emilija morali značajno smanjiti svoje planove za venčanje. Odlučili su se za malu ceremoniju sa bliskom porodicom i prijateljima, nakon čega je usledila skromna proslava u lokalnom restoranu. Nije bila grandiozna proslava o kojoj su sanjali, ali je ipak bio prelep dan ispunjen ljubavlju.

Naš odnos je od tada napet. Jakub mi još nije oprostio što mu nisam pomogao, a ja ne mogu a da se ne osećam krivim što sam stao na put njegovim snovima. Ali duboko u sebi znam da sam doneo pravu odluku za sebe.