„Moja Mama je Ostavila Nasledstvo Tetki Mileni: U Međuveremenu, Ja se Borim da Sastavim Kraj s Krajem“

Moja mama je oduvek bila poznata po svojoj velikodušnosti. Dok sam odrastala, bila je ta koja bi dala svoj džeparac prijatelju u nevolji ili provodila vikende volontirajući u lokalnom skloništu. Zato nije bilo potpuno iznenađenje kada je odlučila da se odrekne svog nasledstva—skromne kuće koju su ostavili moji baka i deka—u korist svoje starije sestre, tetke Milene.

Tetka Milena je imala težak život. Udovica je već više od decenije i živi u skučenom dvosobnom stanu sa svojim sinom, njegovom ženom i njihovo dvoje male dece. Mesto je uvek puno aktivnosti i jasno je da im treba više prostora. Moja mama je to videla i osećala potrebu da pomogne. Verovala je da tetka Milena treba kuću više nego bilo ko drugi u porodici.

Ali evo u čemu je stvar: i ja se borim. Moj muž i ja živimo sa njegovim roditeljima jer još uvek ne možemo da priuštimo sopstveni stan. Oboje radimo puno radno vreme i štedimo svaki dinar za učešće za kuću. Pored toga, imam mlađeg brata koji je još na fakultetu i oslanja se na mene za finansijsku podršku. Čini se kao da moja mama ne vidi ili ne mari za moje borbe.

Kada sam prvi put čula za maminu odluku, bila sam šokirana. Nisam mogla da verujem da bi se odrekla nečega tako vrednog bez da me konsultuje ili razmisli kako bi to moglo uticati na moj život. Pokušala sam da razgovaram s njom o tome, ali me je odbacila, rekavši da tetka Milena treba kuću više nego mi.

„Milena je prošla kroz mnogo toga,“ rekla je. „Zaslužuje predah.“

Razumem da je tetka Milena imala težak život, ali i ja sam. Moj muž i ja radimo do iznemoglosti kako bismo uštedeli za kuću, a život sa njegovim roditeljima nije lak. Nemamo privatnost i teško je osećati se kao odrasla osoba kada živite pod tuđim krovom. Plus, moj mlađi brat računa na mene da mu pomognem kroz fakultet. To je veliki pritisak i čini se kao da moja mama ne vidi ništa od toga.

Što sam više razmišljala o tome, to sam bila uznemirenija. Osećala sam se kao da moja mama bira tetku Milenu umesto mene, kao da joj nije stalo do mojih borbi ili moje budućnosti. Pokušala sam ponovo da pokrenem temu, ali ona je samo postala defanzivna.

„Ti si mlada,“ rekla je. „Imaš ceo život pred sobom. Milena to treba sada.“

Nisam mogla da se raspravljam s tom logikom, ali to me nije činilo srećnijom. Osećala sam se kao da moja mama odbacuje moje probleme jer nisu tako hitni ili vidljivi kao tetkini. Ali samo zato što sam mlada ne znači da moje borbe nisu stvarne.

Kako su nedelje prolazile, pokušavala sam da se pomirim s maminom odlukom. Govorila sam sebi da samo pokušava da uradi ono što misli da je ispravno, da deluje iz ljubavi i saosećanja. Ali bilo je teško ne osećati se povređeno i zanemareno.

Jednog dana odlučila sam da posetim tetku Milenu i vidim kuću svojim očima. Možda ako vidim koliko joj znači, osećaću se bolje u vezi cele situacije. Kada sam stigla, dočekala me je raširenih ruku i suzama u očima.

„Ne mogu da verujem da je tvoja mama ovo uradila za mene,“ rekla je. „Kao san koji se ostvario.“

Videti koliko je tetka Milena srećna učinilo me malo bolje, ali nije izbrisalo bol koji sam osećala. Dok sam napuštala kuću i vraćala se kod svekra i svekrve, nisam mogla da se otarasim osećaja da je moja mama izabrala tuđu sreću umesto moje.

Na kraju, nije bilo srećnog rešenja. Mamina odluka je ostala, a ja sam morala pronaći način da to prihvatim. Ali ostavila je trag na našem odnosu koji će trebati dugo vremena da zaraste.