“Nađi Posao i Prestani da Sanjariš,” Insistirao je Moj Očuh
Sedela sam za kuhinjskim stolom, zureći u prazan papir ispred sebe. Misli su mi bile preplavljene idejama za sledeći umetnički projekat, ali nisam mogla da se fokusiram. Marko, moj očuh, upravo je napustio sobu nakon još jednog od svojih predavanja. Njegove reči su mi odzvanjale u glavi: “Nađi posao i prestani da sanjariš.”
Marko je u mom životu poslednjih pet godina, otkako se oženio mojom mamom. Bio je praktičan čovek, uvek govoreći o važnosti napornog rada i finansijske nezavisnosti. Znala sam da misli dobro, ali njegov konstantni pritisak bio je gušeći.
“Sada imaš 24 godine, Emilija,” rekao je ranije, njegov glas je bio čvrst. “Vreme je da prestaneš da se oslanjaš na tvoju mamu i mene. Moraš da nađeš pravi posao i počneš da se izdržavaš.”
Želela sam da vrisnem. Zar nije razumeo da je umetnost moja strast? Da pokušavam da izgradim karijeru radeći ono što volim? Ali za njega, umetnost je bila samo hobi, nešto što neće platiti račune.
Odložila sam svoj skicir i ustala, šetajući po maloj kuhinji. Moja mama je bila na poslu i znala sam da neće doći kući još satima. Uvek je pokušavala da posreduje između Marka i mene, ali to je bilo iscrpljujuće i za nju.
Odlučila sam da prošetam kako bih razbistrila glavu. Svež jesenji vazduh ispunio mi je pluća dok sam izlazila napolje. Lišće je šuštalo pod mojim nogama dok sam lutala kroz komšiluk, izgubljena u mislima.
Dok sam hodala, nisam mogla a da ne pomislim koliko su stvari bile drugačije pre nego što je Marko ušao u naše živote. Moja mama je uvek podržavala moje snove, ohrabrujući me da upišem umetničku školu i sledim svoju strast. Ali sada, pod Markovim uticajem, činilo se da je više zabrinuta za moju finansijsku stabilnost nego za moju sreću.
Našla sam se u lokalnom parku, gde sam često išla da skiciram. Sela sam na klupu i izvadila svoj skicir, pokušavajući da se izgubim u poznatom komforu crtanja. Ali Markove reči su stalno upadale, čineći koncentraciju nemogućom.
“Nađi posao i prestani da sanjariš.” Kao da nije verovao u mene uopšte.
Znala sam da moram pronaći način da se izdržavam, ali pomisao na odustajanje od svojih snova bila je nepodnošljiva. Toliko sam radila da dođem do ovde gde jesam i nisam bila spremna da sve to pustim.
Kako je sunce počelo da zalazi, krenula sam nazad kući, osećajući se više sukobljeno nego ikad. Kada sam ušla kroz vrata, Marko je sedeo u dnevnoj sobi, gledajući TV. Pogledao me je dok sam ulazila.
“Jesi li razmislila o onome što sam rekao?” upitao je, sada mekšim tonom.
Klimnula sam glavom, ne verujući sebi da progovorim a da ne postanem emotivna.
“Emilija,” nastavio je, “samo želim ono što je najbolje za tebe. Teško je tamo napolju i moraš biti spremna.”
Znala sam da je u nekim stvarima bio u pravu. Svet jeste težak i zarađivanje kao umetnik nije lako. Ali njegov nedostatak vere u mene boleo je više od svega ostalog.
“Snaći ću se,” rekla sam konačno, moj glas jedva iznad šapata.
Klimnuo je glavom, vraćajući se TV-u. Razgovor je za sada bio završen, ali tenzija je ostala u vazduhu.
Dok sam išla ka svojoj sobi, shvatila sam da ovo neće imati srećan kraj. Marko nikada neće razumeti moje snove i uvek ću osećati kao da ga razočaravam. Ali uprkos pritisku i sumnji, znala sam da moram nastaviti dalje. Moji snovi su vredni borbe, čak i ako to znači raditi to sama.