„Ako to doneseš ponovo, nateraću te da ga pojedeš sa omotom“: Nisam više mogla da izdržim

Od trenutka kada sam upoznala svoju snaju, Milicu, znala sam da se nikada nećemo slagati. Imala je taj osećaj privilegovanosti koji mi je dizao kosu na glavi. Svi u porodici su hodali na prstima oko nje, ispunjavajući svaku njenu želju. Čak su je i njeni roditelji tretirali kao da je neka vrsta kraljevskog dostojanstva. Ali ja nisam bila spremna da igram tu igru.

Sve je počelo kada smo se moj muž, Marko, i ja vratili u njegov rodni grad. Živeli smo u Beogradu godinama, ali kada je Marko dobio ponudu za posao koju nije mogao da odbije, odlučili smo da se preselimo. Trebalo je da to bude novi početak, prilika da budemo bliže porodici. Malo sam znala da će to biti početak noćne more.

Milica je bila prva koja nas je dočekala—ili bolje rečeno, nametnula se. Pojavila se u našoj novoj kući nenajavljena, noseći kutiju svojih omiljenih čokolada. „Mislila sam da će vam se svideti,“ rekla je s osmehom koji nije dopirao do njenih očiju. Zahvalila sam joj se pristojno, ali već sam osećala napetost.

Tokom narednih nekoliko nedelja, Milica je napravila naviku da dolazi nenajavljena. Donosila bi još čokolada, kolača i drugih slatkiša, uvek s tim istim neiskrenim osmehom. Kao da je pokušavala da uspostavi svoju dominaciju u mom domu. Marko to nije primećivao; bio je samo srećan što je ponovo blizu svoje porodice.

Jedne večeri, nakon posebno dugog dana na poslu, došla sam kući i zatekla Milicu kako sedi u našem dnevnom boravku. Ušla je s rezervnim ključem koji smo dali Markovim roditeljima za hitne slučajeve. „Donela sam vam još čokolada,“ rekla je, pružajući još jednu kutiju.

Pukla sam. „Ako to doneseš ponovo, nateraću te da ga pojedeš sa omotom,“ rekla sam, glasom drhtavim od besa. Milica je na trenutak izgledala zatečeno, ali onda joj se izraz lica stvrdnuo.

„Samo si ljubomorna jer me svi više vole,“ odbrusila je.

To je bila kap koja je prelila čašu. Izjurila sam iz kuće, želeći da razbistrim glavu. Kada sam se vratila, Marko me čekao. „Šta se dogodilo?“ upitao je, zabrinutost mu se ocrtavala na licu.

Ispričala sam mu sve—kako me Milicina stalna prisutnost izluđuje, kako se osećam kao stranac u sopstvenom domu. Marko je slušao tiho, ali kada sam završila, uzdahnuo je. „Ona je moja sestra,“ rekao je. „Moraš se više potruditi da se slažeš s njom.“

Nisam mogla da verujem šta čujem. „Znači staješ na njenu stranu?“ pitala sam neverujući.

„Nije stvar u stranama,“ odgovorio je. „Stvar je u porodici.“

Od tog trenutka stvari su postale samo gore. Milica je nastavila sa svojim posetama, a Markovi roditelji su počeli da nagoveštavaju da možda treba da budem popustljivija. Osećala sam se kao da me svi napadaju sa svih strana.

Jedne noći, nakon još jedne svađe s Markom oko Milice, spakovala sam torbu i otišla. Nisam mogla ostati na mestu gde se osećam tako nepoželjno i bez podrške. Preselila sam se u mali stan u centru grada i podnela zahtev za razvod nekoliko nedelja kasnije.

Marko je pokušao da stupi u kontakt sa mnom, ali bilo je prekasno. Šteta je već bila učinjena. Milica je pobedila, a ja sam ostala da skupljam delove svog razbijenog života.