„Maćeha Odlučuje da Pošalje Pastorka u Udomiteljstvo: Njen Plan se Odbija o Glavu“

Tomek je sedeo na ivici svog kreveta, držeći svog omiljenog plišanog medu, iznošenog medu po imenu Gospodin Mazni. Mogao je čuti prigušene zvuke priprema za venčanje dole—smeh, zveckanje čaša i šuštanje tkanine. Ali ništa od toga mu nije donosilo utehu. Njegova maćeha, Sara, jasno je stavila do znanja da on nije deo njenih planova.

„Tomek, nemam vremena za ovo. Moram da se spremim za venčanje. Želiš da sve bude savršeno za tvog tatu, zar ne?“ Sarin glas odjekivao je u njegovom umu. Nije ni podigla pogled sa svog telefona kada je to rekla.

Tomekov otac, Marek, upoznao je Saru pre godinu dana. Bila je šarmantna, lepa i činilo se da Mareka čini neverovatno srećnim. Ali Tomek se oduvek osećao kao autsajder u sopstvenom domu otkako se ona uselila. Sara je bila ljubazna ali distancirana, i Tomek je često imao osećaj da smeta.

Kako se dan venčanja približavao, Sarin stav prema Tomeku postajao je hladniji. Počela je da komentariše kako je teško planirati venčanje sa detetom u blizini. Tomek je pokušavao da joj ne smeta, provodeći većinu vremena u svojoj sobi ili u školi.

Jedne večeri, Tomek je čuo razgovor između Sare i jedne od njenih prijateljica. „Jednostavno više ne mogu da se nosim s njim,“ rekla je Sara. „Uvek mi je pod nogama, a ja moram da se fokusiram na venčanje. Razmišljala sam o tome da ga pošaljem u udomiteljstvo dok se stvari ne smire.“

Tomekovo srce je potonulo. Nije mogao da veruje šta čuje. Znao je da ga Sara ne voli, ali nikada nije mislio da će otići tako daleko. Hteo je da kaže svom tati, ali Marek je bio toliko zauzet poslom i pripremama za venčanje da ga Tomek retko viđao.

Sledećeg dana, Sara je pozvala socijalnog radnika da razgovara o svom planu. Učinila je da zvuči kao da to radi za Tomekovo dobro, rekavši da mu treba više pažnje nego što ona trenutno može da pruži. Socijalni radnik se složio da poseti njihov dom kako bi procenio situaciju.

Kada je socijalni radnik stigao, Tomek je pokušao da stavi hrabro lice. Ljubazno je odgovarao na njena pitanja i pokazao joj svoju sobu. Ali unutra je bio prestravljen. Nije želeo da napusti svoj dom, svoju školu ili svoje prijatelje.

Nakon posete, socijalni radnik je privatno razgovarao sa Sarom i Marekom. Objasnila je da, iako je jasno da Tomeku treba više pažnje, slanje u udomiteljstvo možda nije najbolje rešenje. Predložila je porodično savetovanje i druge usluge podrške umesto toga.

Marek je bio šokiran. Nije imao pojma da se Sara tako oseća prema Tomeku. Suočio se s njom nakon što je socijalni radnik otišao. „Zašto mi nisi rekla da se boriš?“ upitao je.

Sara je slegnula ramenima. „Nisam htela da te opterećujem. Mislila sam da će ovo biti lakše.“

„Lakše za koga?“ Marek je ljutito odgovorio. „Tomek je moj sin. Trebalo bi zajedno da radimo na tome da ova porodica funkcioniše.“

Ali bilo je prekasno. Šteta je već bila učinjena. Tomek se osećao izdan od strane oba roditelja i maćehe. Nije mogao da razume zašto njegov tata nije primetio koliko je nesrećan ili zašto ga Sara nije želela u blizini.

Na kraju, Marek je odlučio da odloži venčanje i fokusira se na popravljanje odnosa sa Tomekom. Ali poverenje je bilo narušeno i trebalo bi dugo vremena da se obnovi.

Tomek se nikada nije potpuno oporavio od tog iskustva. Postao je povučen i borio se sa osećajem napuštenosti i nesigurnosti. Porodično savetovanje donekle je pomoglo, ali ožiljci su ostali.

Sara je na kraju otišla, nesposobna da se nosi sa napetostima u njihovom odnosu. Marek i Tomek su ostali sami da pokupe delove i pokušaju da krenu napred.