„Tata, Mama je u bolnici. Odveo sam Emu kod bake“: Moja ravnodušnost ju je odvela u bolnički krevet
Tog dana sam stajao na autobuskoj stanici, čekajući autobus. Bilo je iznenađujuće malo ljudi oko mene. Samo ja i neki momak koji je pričao na telefon. Nemajući šta drugo da radim, slušao sam šta je govorio.
„Da, draga, pokupiću ti slatkiše usput… Šta? Hoćeš picu? Ali to je na drugom kraju grada… U redu, ići ću, sve za tebe,“ tepao je mladić.
Okrenuo sam se, osećajući ubod nečega što nisam mogao da identifikujem. Da li je to bila ljubomora? Kajanje? Nisam bio siguran. Sve što sam znao bilo je da je moj odnos sa suprugom, Anom, bio napet mesecima. Jedva smo razgovarali, a kada bismo to činili, obično bi bilo o svakodnevnim stvarima poput računa ili namirnica.
Vratio sam se kući te večeri i zatekao Anu kako leži na kauču, bleda i iscrpljena. „Ćao,“ rekao sam, ne očekujući stvarno odgovor.
„Ćao,“ odgovorila je slabašno.
„Kako ti je prošao dan?“ pitao sam iz navike.
„Dobro,“ rekla je, ali njen glas nije imao uverenja.
Slegnuo sam ramenima i otišao u kuhinju da napravim sebi sendvič. Dok sam mazao kikiriki puter na krišku hleba, čuo sam tihi zvuk. Bila je to Ana, pokušavala je da ustane sa kauča ali nije uspevala.
„Jesi li dobro?“ pitao sam, ne baš zabrinut ali osećajući obavezu da pitam.
„Samo sam umorna,“ rekla je, glasom jedva iznad šapata.
„Možda bi trebalo da odeš kod lekara,“ predložio sam polovično.
„Biću dobro,“ insistirala je.
Nisam insistirao. Imao sam svoje probleme s kojima sam se nosio. Posao je bio stresan i osećao sam se kao da stalno hodam po jajima oko svog šefa. Poslednje što mi je trebalo bila je dodatna drama kod kuće.
Sledećeg jutra otišao sam na posao bez pozdrava Ani. To je postala naša rutina. Ona bi spavala kada bih odlazio i još uvek spavala kada bih se vratio. Naša ćerka Ema bila je kod moje mame nekoliko dana jer je Ana rekla da joj treba odmor. Nisam se protivio; i meni je to olakšavalo stvari.
Oko podneva dobio sam poziv od mame. „Jovane, moraš doći u bolnicu,“ rekla je hitno.
„Šta se desilo?“ pitao sam, srce mi se stegnulo.
„To je Ana. U intenzivnoj nezi je.“
Pohitao sam u bolnicu, misli su mi jurile o tome šta se moglo dogoditi. Kada sam stigao, sestra me odvela do Anine sobe. Bila je priključena na razne aparate, lice joj je bilo bledo i iscrpljeno.
„Šta se desilo?“ pitao sam sestru.
„Srušila se kod kuće. Izgleda da je bila ozbiljno dehidrirana i neuhranjena,“ objasnila je sestra.
Osetio sam talas krivice kako me preplavljuje. Kako to nisam primetio? Kako sam dozvolio da dođe do ovoga?
Ana nikada nije povratila svest. Preminula je dva dana kasnije. Lekari su rekli da je to bila kombinacija faktora—stres, neuhranjenost, dehidracija—koji su doveli do njene prerane smrti.
Vratio sam Emu iz mamine kuće i pokušao da objasnim šta se dogodilo rečima koje petogodišnje dete može razumeti. „Mama je otišla na nebo,“ rekao sam, gušeći suze.
„Tata, zašto joj nisi pomogao?“ Ema je pitala nevino.
Nisam imao odgovor. Moja ravnodušnost me koštala supruge i ostavila moju ćerku bez majke. Težina te spoznaje me slomila i znao sam da ću morati živeti s tim do kraja života.