„Znam da sam bila loša majka: Hladni oproštaj sina“

Kada je Jakub imao četiri godine, njegov svet se preokrenuo. Njegov otac, čovek od malo reči i još manje obaveza, otišao je jednog jutra i nikada se nije vratio. Jakubova majka, Anna, ostala je da pokupi delove njihovih razbijenih života. Bez stabilnog posla i sa gomilom računa, donela je tešku odluku da se preseli u drugu državu zbog posla, ostavljajući Jakuba na brigu svojoj baki, Marii.

Maria je bila ljubazna žena sa srcem punim ljubavi i kućom punom uspomena. Dala je sve od sebe da popuni prazninu koju su ostavili Jakubovi odsutni roditelji. Naučila ga je da čita i piše, pomagala mu sa domaćim zadacima i svake večeri ga uspavljivala pričama o herojima i avanturama. Ali koliko god se trudila, nije mogla zameniti čežnju koju je Jakub osećao za majčinim zagrljajem.

Anna je zvala svake nedelje, njen glas pucketao je kroz telefonsku liniju kao daleki eho. Obećavala je Jakubu da će uskoro doći kući, da će ponovo biti porodica. Ali nedelje su se pretvarale u mesece, a meseci u godine. Svaki put kada bi telefon zazvonio, Jakub se nadao da će to biti poziv koji će mu vratiti majku. Ali nikada nije bio.

Kako je Jakub rastao, odsustvo roditelja sve više ga je opterećivalo. Gledao je drugu decu sa njihovim porodicama na školskim događajima i osećao ubod zavisti. Povukao se u sebe, više voleći društvo knjiga nego ljudi. Izgradio je zidove oko svog srca, odlučan da ne pusti nikoga ko bi ga mogao ponovo napustiti.

Maria je primetila promenu kod Jakuba, ali se osećala nemoćno da pomogne. Pokušavala je da dopre do Anne, moleći je da se vrati kući pre nego što bude prekasno. Ali Anna je bila uhvaćena u ciklus rada i preživljavanja, uvek obećavajući da će sledeći mesec biti drugačiji.

Kada je Jakub napunio 16 godina, Anna se konačno vratila kući. Očekivala je radosni susret, ali ono što je zatekla bio je sin koji je odrastao bez nje. Jakub je stajao na pragu, viši nego što ga je pamtila, sa očima koje su nosile godine bola i razočaranja.

„Znam da sam bila loša majka,“ Anna je započela, suze su joj navirale u očima. „Došla sam da te vidim, da ispravim stvari.“

Jakub ju je pogledao, njegov izraz lica bio je nečitljiv. „Nemam majku,“ rekao je tiho pre nego što se okrenuo i izašao kroz vrata.

Anna je stajala tamo, srce joj se slamalo dok je gledala kako njen sin nestaje niz ulicu. Shvatila je prekasno da neke rane idu preduboko da bi ih reči same zalečile.

Jakub se nikada nije osvrnuo. Nosio je ožiljke iz detinjstva sa sobom u odraslo doba, uvek oprezan da ne pusti nikoga previše blizu. Izgradio je život daleko od uspomena iz prošlosti, ali senka onoga što je moglo biti ostala je u uglovima njegovog uma.