„Zašto Moja Mama i Svekrva Ne Mogu da Poštuju Želje Moje Ćerke?“

Kao roditelj, jedan od najizazovnijih aspekata odgajanja deteta je osigurati da se njihova individualnost poštuje i neguje. Nažalost, ovo je postalo značajan problem u mojoj porodici, posebno sa mojom mamom i svekrvom. Čini se da su zaglavljene u svojim načinima, nesposobne da razumeju ili poštuju jednostavne želje moje ćerke.

Moja ćerka, Ana, je bistro i radoznalo sedmogodišnje dete sa strašću za nauku i svemir. Otkako je gledala dokumentarac o astronautima, fascinirana je idejom istraživanja svemira. Sanja da jednog dana postane astronaut i provodi sate čitajući knjige o svemiru, praveći modele raketa i gledajući emisije sa temom svemira.

Međutim, uprkos njenim jasnim interesovanjima, njene bake su odlučne da joj nametnu tradicionalne rodne uloge. Svaki rođendan i praznik, Ana dobija lutke, setove za čaj i kostime princeza od njih. Iako nema ničeg inherentno lošeg u ovim igračkama, one jednostavno ne odgovaraju Aninim interesovanjima. Ona im se ljubazno zahvali, ali brzo ostavi poklone po strani, preferirajući da se vrati svojim aktivnostima vezanim za svemir.

Pokušala sam da razgovaram sa svojom mamom i svekrvom o ovom problemu. Objasnila sam koliko je važno da Ana oseća podršku u svojim interesovanjima i kako njihovi pokloni, iako dobronamerni, ne odražavaju ono što ona zaista voli. Nažalost, moje reči kao da padaju na gluve uši.

Moja mama insistira da svaka devojčica treba da ima lutke za igru, baš kao što je ona imala kada je bila mlada. Veruje da će igranje s lutkama pomoći Ani da razvije veštine negovanja i pripremi je za majčinstvo. Moja svekrva ponavlja ove stavove, dodajući da su tradicionalne igračke ključne za sveobuhvatno odrastanje.

Frustrirajuće je jer znam da vole Anu i žele najbolje za nju. Međutim, njihova nesposobnost da vide dalje od sopstvenih iskustava i očekivanja izaziva nepotrebnu napetost u našoj porodici. Ana je počela da primećuje njihovo ignorisanje njenih preferencija i to počinje da utiče na njeno samopouzdanje.

Jednog dana, nakon još jednog kruga neželjenih poklona, Ana je došla do mene u suzama. „Zašto me baka i nana ne slušaju?“ pitala je. „Ne želim lutke. Želim da učim o svemiru.“

Njene reči su mi slomile srce. Uverila sam je da su njeni interesi validni i važni i da je u redu osećati se uznemireno. Ali takođe sam osetila dubok osećaj bespomoćnosti. Kako bih mogla naterati njene bake da razumeju?

Odlučila sam da pokušam još jednom. Pozvala sam svoju mamu i svekrvu na kafu i ozbiljno razgovarala s njima. Pokazala sam im Aninu kolekciju knjiga o svemiru i modele, objašnjavajući koliko je strastvena prema toj temi. Čak sam podelila neke od njenih crteža i projekata, nadajući se da će videti koliko joj to donosi radost.

Iako su slušale ljubazno, njihovi odgovori su bili razočaravajuće poznati. Moja mama je predložila da Ana može istovremeno igrati s lutkama i učiti o svemiru. Moja svekrva se složila, dodajući da je važno da Ana ima uravnoteženo detinjstvo.

Shvatila sam tada da bez obzira koliko pokušavala objasniti, verovatno neće promeniti svoje stavove. Bile su ukorenjene u svojim načinima, nesposobne ili nespremne da vide svet kroz Anine oči.

Koliko god me to bolelo, morala sam prihvatiti da se neke bitke ne mogu dobiti. Odlučila sam se fokusirati na podršku Ani na svaki mogući način, osiguravajući joj pristup resursima i ohrabrenju koje joj je potrebno za ostvarenje snova.

Nije to srećan kraj kojem sam se nadala, ali to je realnost u kojoj živimo. Ponekad čak i oni koji nas najviše vole ne uspevaju da nas razumeju. Sve što možemo učiniti je nastaviti zagovarati našu decu i pomoći im da se snađu u složenosti porodične dinamike.