Neispunjeno Obećanje: Ime Našeg Sina Po Njoj
Mihailo i Emilija su uvek bili par kojem su se drugi divili. Delili su ljubav koja je izgledala nesalomivo, vezu koja je bila očigledna u svakom njihovom kontaktu. Emilija je bila strastveni biciklista, često birajući da vozi bicikl na posao kroz užurbane ulice Beograda. Na jednoj od tih rutinskih vožnji dogodila se tragedija.
Jutro je počelo kao i svako drugo. Emilija je poljubila Mihaila za rastanak, obećavajući da će ga videti kasnije tog dana. Ali dok je pedalirala kroz raskrsnicu, vozač koji nije obraćao pažnju prošao je kroz crveno svetlo, udarivši je razornom snagom. Udarac je ostavio Emiliju u komi, njena budućnost bila je neizvesna.
Mihailov svet se srušio u trenutku. Požurio je u bolnicu, gde su mu lekari saopštili sumorne vesti. Emilijine povrede bile su teške i, iako su činili sve što su mogli, nije bilo garancija. Mihailo je provodio svaki budan trenutak pored nje, šapućući reči ljubavi i ohrabrenja, nadajući se čudu.
Dani su se pretvorili u nedelje, a težina neizvesnosti postajala je sve veća. Prijatelji i porodica okupili su se oko Mihaila, nudeći podršku i molitve. Ali kako je vreme prolazilo, realnost Emilijinog stanja postajala je sve teža za ignorisanje. Živahna žena koju je voleo bila je zarobljena u tihom svetu, nedostižna uprkos njegovim očajničkim molbama.
Usred ove tuge, Mihailo je primio neočekivane vesti: Emilija je bila trudna. Otkriće je bilo gorko-slatko, tračak nade u inače mračnom vremenu. Mihailo se našao rastrzan između radosti i tuge, znajući da Emilija možda nikada neće upoznati njihovo dete.
Kako je trudnoća napredovala, Mihailo se suočio s odlukom koja ga je ispunjavala i strahom i odlučnošću. Želeo je da oda počast Emilijinom sećanju na način koji bi održao njen duh živim za njihovo dete. Nakon mnogo razmišljanja, odlučio je da njihovog sina nazove po njoj—Emilijan.
Ime se činilo ispravnim, kao počast ženi koja mu je bila sve. Ipak, služilo je i kao stalni podsetnik na ono što je izgubio. Kako se približavao termin porođaja, Mihailo se pripremao za očinstvo sam, suočavajući se s realnošću da Emilija nikada neće držati njihovog sina.
Jednog tihog jesenjeg jutra, Emilijan je rođen. Porodilište je bilo ispunjeno i radošću i tugom dok je Mihailo prvi put držao svog sina. Video je Emiliju u Emilijanovim očima, u krivini njegovog osmeha—gorko-slatki odjek života koji su planirali zajedno.
Uprkos ljubavi koju je osećao prema svom sinu, Mihailo nije mogao da se oslobodi osećaja nepotpunosti. Svaka prekretnica koju bi Emilijan dostigao bila je obojena tugom, podsećajući na Emilijino odsustvo. Često bi pričao s njom kao da je još tu, deleći priče o njihovom sinu i zamišljajući kako bi ga obasipala pažnjom.
Kako je Emilijan rastao, Mihailo se trudio da održi Emilijino sećanje živim. Pričao mu je priče o njenoj dobroti, njenom smehu i ljubavi prema životu. Ipak, bez obzira na to koliko priča podelio, uvek bi ostala praznina—neispunjeno obećanje.
Na kraju, Mihailo je shvatio da, iako može odati počast Emilijinom sećanju kroz njihovog sina, ništa ne može popuniti prazninu koju je ostavila njenim odsustvom. Naučio je da živi s dualnošću radosti i tuge, pronalazeći utehu u ljubavi koju deli s Emilijanom—ljubavi koja je i počast Emiliji i dokaz njegove otpornosti.